Београд-5°C
Ниш-5°C
Слушајте Sputnik
    Црна Гора грб

    Зависи ли црногорска влада од сигнала из Приштине и Тиране?

    © AFP 2018/
    Регион
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    3320

    Као и много пута до сада, о новој црногорској Влади коначну ријеч имаће партије националних мањина. Искуства из прошлости говоре да су се ове партије у одлучујућим тренуцима, по правилу, увијек приклањале Демократској партији социјалиста.

    И поред понуде и апеловања опозиције националним партијама за формирање мањинске владе, која би требало да по први пут у Црној Гори организује фер и слободне изборе, зебња шире јавности да ће се и овог пута одиграти већ виђени сценарио, доминира црногорском политичком сценом.

    Постоји више разлога због којих је исход свих досадашњих црногорских избора, на концу, увијек истовјетан, и што баш увијек мањинске партије на крају одлучују. Засигурно, један од кључних разлога таквог стања је чињеница да је црногорско друштво данас дубоко подијељено. Та подјела се у првом реду огледа у све продубљенијем расколу који постоји у већинском православном дијелу становништва Црне Горе, а који је за време владавине Демократске партије социјалиста оснажио у свим сферама. Рекло би се да је активна политика подјела и заваде у погледу основних идентитетских питања — попут питања језика, припадности цркви, а на крају чак и самог поријекла Црногораца — данас сасвим располутила традиционално биће Црне Горе, и у оквиру њега створила два супротстављена друштвена корпуса. И баш у том међупростору и вакууму, између ова два опозитна друштвена блока, лебди улога и значај мањинских националних партија, па и само питање управљања и власти у Црној Гори. То је нешто чега су у Црној Гори сви апсолутно свјесни, а о чему се највећи дио времена громогласно ћути.

    Премијер Црне Горе Мило Ђукановић након гласања са супругом и сином.
    © REUTERS/ Stevo Vasiljevic

    А да је то заиста тако, потврђују и с правом спорадична подсјећања челника националних мањинских партија ДПС-у, када им нешто са правом није по вољи, да Црна Гора мањинским народима „дугује захвалност“ јер су они ти који су јој „донијели државу“. И заиста, ту су потпуно у праву. Пошто смо објаснили зашто су мањинске партије до данас увијек биле „тас на ваги“ који претеже у политичком животу, ваља и објаснити чињеницу да је управо имајући то на уму, Демократска партија социјалиста, као озбиљна организација суштински увијек „пројектовала“ сваке изборе, све до данашњих дана. Тај изборни инжењеринг дивно се види и овог пута на примјеру Хрватске грађанске иницијативе (ХГИ) и коалиције Албанци одлучно (АО). Наиме, користећи благодети црногорског Закона о избору одборника и посланика, који има одредбу о такозваној позитивној дискриминацији, која представницима мањинских народа гарантује једног представника у парламенту на основу освојених само 0,35 процената од изашлих бирача (што је десет до једанаест пута мање од стварног изборног прага, односно цензуса), ДПС је и овог пута „погурао“ ове двије изборне листе како би себи обезбиједио најјефтиније мандате — иако је лако провјерљиво да представници мањинских народа у Црној Гори доминантно ни не гласају за своје националне партије, већ своје повјерење дају другим странкама.

    То је нарочито уочљиво у случају ХГИ, која је на овим изборима повећала или добила и нове гласаче у сеоским подручјима — у општинама попут Пљеваља, Шавника или Жабљака и других црногорских градова — гдје готово да уопше и не живе грађани хрватске националности. Други битан фактор при одлучивању националних мањинских партија на коју ће страну након избора има и своју, рекло би се, регионалну и геополитичку димензију: за представнике албанских странака природно је да воле да ослушну сигнале из Тиране или са Косова, а познато је и да је албански фактор на Балкану традиционално окренут ка Сједињеним Америчким Државама, самим тим и ка НАТО-у, што га у овом случају чини природним партнером ДПС-а.

    С друге стране, што се тиче политичке оријентације Бошњачке странке у Црној Гори, такође је познато да у тој партији и те како, наравно, држе до ставова и мишљења Сарајева, а бога ми, и Анкаре. Одличан примјер за то су били и претходни избори, 2012. године, када је специјално авионом Владе Црне Горе након избора у посјету Подгорици дошао лично предсједник СДА Бакир Изетбеговић, не би ли лидерима Бошњачке странке сугерисао да формирају коалицију са Демократском партијом социјалиста. На концу, детаљ који можда употпуњује читав мозаик је и околност да су се не бирачи, већ сама руководства партија националних мањина већ навикла на благодети и привилегије које им је у прошлости пружала сарадња са ДПС-ом. Питање је колико је реално очекивати да ће се већ изграђен „клијентелистички менталитет“ код лидера ових политичких субјеката на крају одважити да с опозицијом крене у озбиљну авантуру — изградњу слободног црногорског друштва.

    Тагови:
    Мило Ђукановић, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога