Слушајте Sputnik
    Доналд Трамп

    Трамп „потапа“ сервилну црногорску елиту

    © REUTERS/ File Photo
    Регион
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    1110521105

    Уколико би црногорским парламентарцима било ускраћено право да се изјасне о НАТО-у, што би било могуће „ветом“ Трампове администрације, то би био потез који би из нехата сачувао и опозиционо јединство у Црној Гори.

    Ванредних избора неће бити — то је кључна порука премијера Душка Марковића црногорској опозицији за Нову годину. Иако је прецизирање датума пријевремених парламентарних избора најкасније до одржавања предсједничких 2018. године био главни захтјев опозиције за повратак у посланичке клупе, за сад од тога нема ништа.

    „Наредни избори у Црној Гори биће 2020. године“, односно у термину редовних, категоричан је био премијер који је додао и да је „превара“ да опозиција има 39 посланика. „Погледајте само каква је то структура и колико је различита. Колико су неозбиљни показује то што не могу три мјесеца да се договоре око власти у Котору, а у Будви гласају фломастерима“, рекао је Марковић.

    Осим што разбија опозиционе илузије о ванредним изборима у Црној Гори, чињеница је да је други дио Марковићеве опсервације прилично тачан. Наравно, из авиона се види да је црногорска опозиција хетерогена, али детаљ који је некако промакао јесте премијерова тврдња да је „превара“ да опозиција броји 39 посланика. Познајући дугу историју „прелетача“ из редова црногорске опозиције ка табору ДПС-а у црногорском парламенту, остаје шанса да ова констатација није плод нечега са чим за сада јавност још није упозната.

    Још један моменат је такође веома значајан. Један дио такозване „грађанске опозиције“ предвођен, рекло би се Кривокапићевим СДП-ом, у старту је одбио позив Демократског фронта за протесте и излазак опозиције на улице као вид демократске борбе, а такође нимало није случајно да потенцира тек 2018. као рок за одржавање пријевремених избора. Наиме, овдје се ради о оном дијелу опозиционих структура којима је улазак у НАТО примарни политички циљ. И када кажемо — примарни, под тим мислимо да га без размишљања стављају испред бољег живота и стандарда грађана, чији статус и тежак положај су спремни без пардона да жртвују за годину, двије или колико је год потребно, не би ли у међувремену извршили налоге газда НАТО-а.

    Пуна логика овакве политичке стратегије ослања се на претпоставку да ће и овако нерегуларан црногорски парламент ипак имати ту „част“ да у току 2017. изгласа улазак државе у НАТО. Разумије се, уз пуну асистенцију ових опозиционих странака. При чему се лукаво жмури на чињеницу да ДПС, какав је да је, једини је довољно бескрупулозан да на силу угура Црну Гору у НАТО, чега су у овим партијама потпуно свјесни, поред свег заклињања у слободу и демократију.

    Но, колико год некоме звучало парадоксално, квалитетна анализа ситуације у Црној Гори, а поготово њен расплет, суштински је немогућа без увида у оно што се тренутно дешава, и дешаваће се у наредном периоду у Америци. 

    Познато је да се одлазећа администрација предсједника Барака Обаме својски потрудила да новој администрацији на сваком кораку подметне ногу или је стави пред свршен чин. Тако је примјер Црне Горе и даљег ширења НАТО-а био само један у низу покушаја додатног компликовања односа са Русијом. 

    Митинг опозиције  у Подгорици, 14.10.2016. године
    © AFP 2016/ SAVO PRELEVIC
    Митинг опозиције у Подгорици, 14.10.2016. године

    Е сада, питање је како се тај „рат“ елита у самој Америци одражава на Црну Гору и регион у цјелини. Упоредо са потискивањем функционера и људи из актуелног естаблишмента, многи домаћи политичари који су годинама били закачени за те структуре полако осјећају да губе потпору и политичко тло под ногама. Многи домаћи политичари који су се дичили тим својим, мора се рећи, наводним пријатељствима са протагонистима америчке политике, а што се суштински увијек сводило на пуку послушност и сервилност према истима, сада знају да уколико Трампов талас и дефинитивно побиједи у Америци, једна од првих колатералних последица биће и њихово политичко потапање.

    И управо, у тој једначини се крије и будућа динамика самих процеса на Балкану. У случају Црне Горе, уколико би дошло до тога да ипак буде гласања о уласку у НАТО кроз парламент, опозиционе НАТО странке (иначе фаворити одлазеће САД администрације), које би то искористиле за повратак у посланичке клупе, самим тим чином неповратно би растуриле и онако климаво опозиционо јединство.

    У супротном, уколико би црногорским парламентарцима било ускраћено право да се изјасне о питању уласка у НАТО, што би једино било могуће „ветом“ на ту одлуку Трампове администрације у новом сазиву америчког Сената, то би био потез који би из нехата сачувао и опозиционо јединство у Црној Гори и дефакто трасирао пут за истинске промјене у земљи. Заиста апсурдно колико овдашња свјетска политика функционише по систему спојених судова.

     

    Тагови:
    Доналд Трамп, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога