Београд+ 14°C
Ниш+ 14°C
Слушајте Sputnik
    Алозије Степинац

    Папи се не жури да канонизује Степинца

    © AFP 2017/ GERARD JULIEN
    Регион
    Преузмите краћи линк
    0 43965

    Мешовита католичко-православна комисија, формирана на иницијативу папе Фрање, током протеклих годину дана није успела да приближи ставове о лику и делу хрватског надбискупа Алојзија Степинца, али је добра вест да је дијалог двеју цркава не само успостављен, већ и да ће бити настављен.

    То је јединствен став саговорника Танјуга блиских обема црквама, који тврде да ће тај дијалог бити настављен, можда, како кажу, „не тако често и у том формату и не само о Степинцу“.

    Та чињеница, међутим, није подједнако прихватљива за хрватску јавност и део Католичке цркве у Хрватској, поготово не ону све гласнију у глорификацији усташтва, и, наравно, за јавност у Србији.

    Ту на сцену ступају медији, који јавност у Хрватској треба да увере да су православци „изгубили“ и да ће Степинац колико већ наредне године бити светац, а они у Србији овдашњу јавност треба да увере у све супротно од тога.

    Чини се да, када је о канонизацији Степинца реч, хрватски медији имају тежи задатак, с обзиром на то да актуелни, по много чему необични папа, који је проглашаван и комунистом због свог залагања за сиромашне и од друштва одбачене, не жури да кардинала тзв. „Цркве у Хрвата“ прогласи за свеца.

    Процене познавалаца прилика у обема црквама, који инсистирају на реалности, јединствене су у ставу да папа Фрања ипак никада неће канонизовати Степинца, мада се, кажу, никад не зна.

    Папи се, наиме, не жури да реши то питање.

    О томе је још новембра 2015. поглавар Римокатоличке цркве обавестио бившег председника Србије Томислава Николића током њиховог сусрета у Ватикану.

    Да заиста тако и мисли, папа је потврдио тако што је, рекло би се, у добром комунистичком маниру годину дана касније формирао Мешовиту католичко-православну комисију, неку врсту радне групе, која је требало да утврди истину о Степинцу и донесе закључке на основу којих би он лакше „преломио“.

    Стога, сматрају познаваоци прилика у обема црквама, не треба обраћати пажњу на „хрватски тисак“, посебно онај намењен десној, радикалној читалачкој публици, уско повезаној са конзервативним делом хрватске цркве, који ће наставити са величањем Степинца, јер је он за њих жртва комунистичког прогона и терора.

    Управо зато, можда, треба подсетити да међу најугледнијим хрватским интелектуалцима као што је новинар Дарко Худелист или Драго Пилсел, реалније сагледавају ову тему и спремни су да хрватској јавности понуде истину, којој је и сам папа веома наклоњен.

    О тој истини, на пример, Худелист је пре неколико година написао да „кардинал блажени Алојзије Степинац неће бити канонизован за време актуелнога понтификата папе Фрање“.

    Худелист је, наиме, тада за недељник „Глобус“ написао да му је један, како је навео, врло добро упућени инсајдер из ватиканских редова рекао да мисли да „овај папа неће пресећи, он ће то (канонизацију Степинца) одуговлачити…“.

    Ни некадашњи (последњи) амбасадор СФРЈ при Светој Столици Ивица Маштруко не верује да би до канонизације могло доћи у скорије време.

    Он сматра да папи није стало да изазива даље конфронтације и да ће он вероватно одложити Степинчеву канонизацију.

    Према најавама и очекивањима Хрватске католичке цркве пак Степинац је досад увелико требало да буде канонизован, а оклевање папе Фрање се тумачи као жеља за успостављањем бољих односа са православном црквом, пре свега оном руском.

    Унутар СПЦ подељена су мишљења о том питању.

    Део епископа сматра да Степинчева канонизација не би уопште требало да буде тема за СПЦ, док је за део владика Степинац „неспорни сарадник усташког режима и злочинац“.

    Угледни хрватски теолог, публициста и новинар Драго Пилсел, који папу Фрању познаје још из времена док је био надбискуп Буенос Ајреса, написао је својевремено да му се чини да је поглавару Римокатоличке цркве лакнуло када је добио писмо из Београда од патријарха Иринеја у вези са канонизацијом Степинца јер, како је навео, сада има разлог да „кантом хладне воде охлади усијане главе хрватског епископата“.

    По признању многих великодостојника, унутар Хрватске католичке цркве постоји „тврдо језгро“ које представља велики проблем за остатак Цркве. Пилсел је, наиме, више пута досад рекао и написао да „нема дилеме да је Степинац толерисао геноцид“.

    „Сматрам да је (Степинац) био особа инсуфицијентне политичке интелигенције, а документација показује да је био компромисер“, каже Пилсел, прецизирајући да би се могло рећи да је надбискуп био фасциниран чињеницом да је „хрватска држава (НДХ) основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати, без обзира на расистички карактер њених темеља“.

    „И то је та болна истина коју (актуелни хрватски кардинал) Бозанић и колеге не жели да прихвате“, наводио је Пилсел у својим текстовима објављеним у хрватским и српским медијима.

    Пилсел се, такође, слаже са колегом Маринком Чулићем, који каже да Степинац није био класични колаборант усташа, већ да је, штавише, знао да им се супротстави, можда довољно за статус блаженог који има, али не и за статус свеца, за који га кандидују.

    „Али то и није најбитније — о свему би се могло разборито разговарати да иза тога не стоји овако ултимативно Хрватска католичка црква, која је по много чему гора, усташоиднија и кукавичкија од самог Степинца“, навео је својевремено Пилсел.

    И ту је, сматра он, проблем јер папа Фрања мора на неки начин да доскочи нагомиланим проблемима тзв. „Цркве у Хрвата“, цркве која се није оградила од усташтва на начин на који су то учинили немачки бискупи од нацизма, цркве која и даље прихвата одликовање које је Степинац добио од усташких власти и то крајем 1944, као и то што је као надбискуп раскринкавао у земљи и ван ње одметнике с подручја Независне Државе Хрватске.

    „Наравно, тог одликовања се Римокатоличка црква у Хрватској никад није одрекла или од њега оградила. То је тврда и жалосна чињеница. Говоримо о Цркви која би уводила поздрав ’за дом — спремни‘“, навео је такође Пилсел.

    Објашњава да заправо папа има проблем са „црквом која функционише као бастион острашћеног псеудохришћанског фундаментализма“, којем је „случај Степинац“ нова прилика за откопавање ровова према номиналној браћи у Христу — православним Србима.

    Зато, сматра Пилсел, „хрватско друштво мора да смогне снаге и каже истину до краја о тој горкој чињеници своје историје, али и о другим злочинима који су учињени у име других идеологија“.

    „Тада ће и хрватски народ залечити љагу што су јој нанели неки из његових редова“, Пилселов је закључак.

    Тагови:
    Степинац, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога