Зоговићев текст преносимо у целости:
Када на превоју Чакор на топографској карти путним правцем према Пећи поставите лењир, јасно се види да је тијеснац Котлови, гдје се налази граница између привремено окупиране јужне српске покрајине и Црне Горе, од превоја Чакор удаљен 4.200 метара ваздушне линије. Мило Ђукановић, Душко Марковић и Рамуш Харадинај не могу помјерати границе. Ма колико да се воле, поштују и раде за исте газде. Не прихватамо никакве њихове игре око и без граница! Чакор је обиљежио један дио мог раног дјетињства. Дјед и баба по мајци издизали су љети у планину, а ми навраћали да их обилазимо, када год је било прилике. Ту је био и први одмор, други код Патријаршије, када би кривудавим прашњавим путем путовали за Пећ, готово на недељном нивоу. Дјед и баба су одавно заминули за планинама, а однедавно им се придружила и мајка.
Издигли су овог пута горе негдје изнад Чакора. Који је увијек био и остао ту, а и ми смо ту, увијек спремни да га бранимо и одбранимо од сваког ко би да отима. Прошлост и будућност омеђени су нам том планином, као највећим завјетом према прецима и највећом обавезом према потомцима.
Полимље је ионако нераздвојно повезано са Метохијом и Високим Дечанима. Црква је била једини преживјели чувар српске средњовјековне државне традиције. Осјећање и казивање да с оне стране планина постоји здање Српског царства, гријали су мисао о старој слави и величини, као доказ да није било од искона турско, него наше. Ево неколико живих чињеница.
Величани су одлазили да косе манастирске ливаде све док су их Арнаути спријечили, што је био траг Велике, као дечанског посједа по краљевој повељи. Стари српски род Раденовићи није кидао везе са манастиром. Неки наши преци су тамо у служби и одбрани Манастира уложили животе.
Ослобођење граница у Метохији и насељавање становника из Црне Горе представља велики историјски процес. Из тога је извођено и питање пута живота, не само за насељенике него и читаву област, па и шири државни интерес. Колски пут Андријевица—Пећ, као и друге путеве предузела је окупациона власт од 1916. године. Радили су заробљеници Руси, Румуни, Италијани, пописано је сво радно способно становништво, а мјесне власти су прикупљале радну снагу. Послије рата настављено је грађење пута под тешким условима. У јесен 1924. пут није био завршен, када је краљ Александар у Пећи присуствовао устоличењу патријарха и одржао здравицу „из пехара цара Душана“; Септембар 1925. је вријеме када је краљ походио Метохију и Црну Гору изграђеним путем од Метохије.
Присуство краља Југославије на коти Чакора 1849. м (вишој за 91 м од Ловћена) доживљено је као освјетљење тамног вилајета. О томе је доста писано и други говоре. У Виском Дечанима краљ је упалио двије свијеће, које је, по предању, излила кнегиња Милица и оставила поред олтара да их упали освјетник Косова. Пјесом „Двије свијеће“; говорио је Трифун Ђукић.
Означено је ново доба ослобођења и уједињења у велику домовину. Од Андријевице до Пећи је 76 км, а од Мурина шездесетак километара, оним често „завејаним“ путем Мурино—Чакор—Пећ. Рамуш, Мило и Душко, не могу се погађати око Чакора, нити њиме поравнавати рачуне. Чакор није на продају. Још мање се Чакор дâ отети и прихватити оног коме никада припадао није. Зна то Рамуш Харадинај одлично, али питање је да ли је то јасно Марковићу и Ђукановићу. Биће да није, чим Рамуш толико на њих рачуна.
