Слушајте Sputnik
    Регион
    Преузмите краћи линк
    0 1074
    Пратите нас

    Час је, дакле, куцнуо. И мада су многи сљедбеници мислили да је вјечан, готово је. Сад је само важно да се транзиција изврши мирно, да Црна Гора постане земља свих њених грађана.

    Овако у свом ауторском тексту за "Вијести", који преносимо у целости, ситуацију у Црној Гори анализира Милка Тадић-Мијовић из Центра за истраживачко новинарство и позната новинарка.

    Да је Црна Гора функционална демократија у изборним би се циклусима смјењивале владе. Одлазиле би и враћале се љевица, десница или центар. Побједа опозиције се не би представљала као смак свијета - тајфун који ће однијети државу.

    Међутим, Црна Гора није демократија. Зато је и чудо да је Ђукановић изгубио изборе, упркос монополима које држи, или, што би ОЕБС-ови посматрачи дипломатски рекли, огромној институционалној предности. Такву предност у Европи имају још само Лукашенко у Бјелорусији и Путин у Русији. Утолико је ова побједа још већа.

    Власт је, дакле, овдје деценијама потпуно контролисала изборни процес, имала је армију сигурних гласача, медије, огроман новац, апарат присиле, несређене бирачке спискове са фантомским гласачима и - изгубила је. То не говори само о ерозији једног клијентелистичког и корумпираног поретка, којег полако остављају и највјерније присталице, већ о огромном демократском потенцијалу и жељи грађана и грађанки за контролом моћи и промјенама.

    Јасно: на овим је изборима Српска православна црква (СПЦ) одиграла огромну улогу. Ђукановићу је такмац био његов некадашњи савезник, митрополит Амфилохије. Али, погрешно би било ако би закључили да је Ђукановића срушила само СПЦ и Закон о слободи вјероисповијести. Други, не мање важан, опонент била је грађанска Црна Гора. Никада Ђукановић не би могао пасти само због СПЦ и Закона, иако је то била кап која је прелила чашу. Уосталом, Црква се није снажније ангажовала на предсједничким изборима 2013, или парламентарним 2016. А у оба та циклуса Ђукановић је изгубио, опозицији је на превару отета побједа.

    Колико год пропаганда жели да замаскира - против ДПС-а су у недјељу гласале све нације, Амфилохијеви вјерници, али и атести који су далеко од СПЦ - посвећени грађани и грађанке што сматрају да Црној Гори треба власт која ће градити институције, спровести неопходне економске реформе, успоставити праведну расподјелу, јако здравство и образовање, зауставити одлазак младих људи и стручњака, реформисати правосуђе и увести владавину праву, брже ићи ка Европској унији и стварати државу свих.

    Против Ђукановића су гласали и сви они који сматрају да се компромисима, а не продубљавањем подјела рјешавају најосјетљивија питања. Владе посвећене општем интересу осјетљива питања рјешавају дијалогом. Ђукановић за то није имао слуха. Умјесто да се договара са СПЦ, хтио је непријатеља. Овај пут се преиграо. И што каже Балша: диктатор сваки једном мора пасти.

    Као и у другим аутократијама кад се вође измјесте из реалности - готови су, па и кад је цио апарат присиле уз њих. А овај наш већ дуго хода у затвореном простору ничим контролисане моћи. Измакао се из стварног свијета. Огрнуо се заставом, химном, језиком и државом, док су он и његови отимали и уништавали наш простор.

    Окружио се екстремним црногорским националистима (од којих су не тако давно неки ватрено призивали царство Душаново), или боље клијентима, који су га соколили и гурали у пропаст сталним захтјевима да се у писмо убаци по још које слово и окречи историја... Као да се идентитет може „заокруживати“ на силу, кад вођи падне на памет, и то након што је претходно док је шуровао са Милошевићем, потпуно растурио све црногорско.

    Да је Ђукановић у неком свом свијету, сужене свијести, било је јасно кад је на конгресу ДПС-а, наводно лијеве партије, најавио оснивање цркве. Као да Црна Гора није секуларна држава и као да се цркве уводе партијским декретима. Годину пред изборе је са јастребовима гурнуо ДПС у сукоб са СПЦ, само да би након афере "Коверат" наметнуо нову тему и повампирио прошлост, а себе представио као јединог чувара државе.

    Забринути аналитичари, има међу њима много наших пријатеља из такозване друге Србије и региона, смјену власти доживљавају као крах Црне Горе, па и опасност по стабилност региона. Испада, по тим тумачењима, да ова држава може опстати једино као диктатура. Дакле, још само један циклус од тридесетак година Ђукановићу и његовима: да отјерају Русе, умире Србе, заокруже цркву, створе државотворну опозицију и успут похарају што је преостало.

    Значи, док је Ђукановић гарант за НАТО није важно каква је природа власти у Црној Гори и како се овдје живи. То што смо хибридни режим, што се гушимо у корупцији и криминалу, што смо осиромашили, што са ЕУ преговарамо најдуже у историји због неспремности да се реформише систем – оставља се по страни, битно је да вођа држи исправан стратешки курс.

    Ако ова земља може да опстане једино као аутократија, под нечијом чврстом руком, онда нека је нема. Зашто је одржавати на силу.

    Час је, дакле, куцнуо. И мада су многи сљедбеници мислили да је вјечан, готово је. Сад је само важно да се транзиција изврши мирно, да Црна Гора постане земља свих њених грађана. Доста је било одмазда и сукоба.

    Тагови:
    Црна Гора, Мило Ђукановић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога