Слушајте Sputnik
    Владимир Путин

    Путинов интегрални говор у УН

    © AP Photo / Mary Altaffer
    Русија
    Преузмите краћи линк
    1370
    Пратите нас

    Преносимо интегрални говор председника Русије Владимира Путина на јубиларном, 70. заседању Генералне скупштине УН:

    Седамдесетогодишњи јубилеј Организације Уједињених нација добар је повод да се вратимо у историју и да попричамо о нашој заједничкој будућности.

    Земље које су уништиле нацизам удружиле су снаге 1945. године како би положиле чврсте темеље послератног светског поретка.

    Подсећам да су кључне одлуке о принципима сарадње држава и одлуке о стварању УН доношене у мојој земљи на састанку лидера антихитлеровске коалиције на Јалти.

    Систем успостављен на Јалти плаћен је страдањима и десетинама милиона живота, двама светским ратовима који су протутњали планетом у 20. веку и, да будемо објективни, он је помогао човечанству да прође кроз бурне, понекад драматичне догађаје последњих седам деценија, али је свет сачувао од потреса великих размера. 

    Уједињене нације су структура којој нема равне по легитимности, репрезентативности и универзалности. Да, на рачун УН се у последње време чује много критика. Оне наводно показују недовољну ефикасност, а доношење принципијелних кључних одлука наилази на несавладиве несугласице, пре свега чланица Савета безбедности.

    Желим, међутим, да истакнем да су несугласице у УН постојале увек, током свих 70 година постојања организације. И право вета се користило увек: њега су користиле и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Француска, и Кина, и Совјетски Савез, а касније Русија. То је потпуно нормално за једну овако разнолику организацију држава.

    Приликом оснивања УН није се ни сматрало да ће овде сви бити истомишљеници. Суштина организације и јесте у тражењу и постизању компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта.

    Одлуке које се разматрају у УН, усаглашавају се у виду резолуција или се не усаглашавају, како кажу дипломате: пролазе или не пролазе. И сви поступци било које државе мимо тог процеса нелегитимни су и супротни Повељи УН, савременом међународном праву.

    Сви ми знамо да је по завршетку Хладног рата — и сви други то знају — у свету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити. Па, према томе, не треба се обазирати ни на Уједињене нације, које често, уместо да аутоматски озаконе потребну одлуку, само сметају, како код нас кажу, „петљају се око ногу“.

    Кренуле су приче да је Организација у виду у којем је створена застарела, да је испунила своју историјску мисију.

    Наравно, свет се мења, и УН треба да буду у складу са том природном трансформацијом. Русија је спремна за рад на даљем развоју УН са свим партнерима на основу широког консензуса, али покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења читаве архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег.

    То ће бити свет у ком ће уместо заједничког рада владати егоизам, свет у ком ће бити све више диктата и све мање равноправности, мање стварне демократије и слободе, свет у којем ће се уместо заиста независних држава множити број фактичких протектората којима се управља споља. Јер, шта је то државни суверенитет о ком су колеге овде већ говориле? То је, пре свега, питање слободе, слободног избора судбине за сваког човека, за народ, за државу.

    Кад смо већ код тога, поштоване колеге, у истом рангу је и питање такозване легитимности државне власти.

    Не може се играти и манипулисати речима. У међународном праву, у међународним пословима, сваки термин треба да буде јасан, транспарентан, треба да има једнако схватање и једнако схватане критеријуме. Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном једином моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним.

    Нико од нас не треба да заборави искуство из прошлости. Ми се, рецимо, сећамо и примера из историје Совјетског Савеза. Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промене у различитим земљама, уз полажење од сопствених идеолошких ставова, често су доводили до трагичних последица, нису доводили до напретка него до деградације. Међутим, изгледа да нико не учи на туђим грешкама, већ их само понавља. А извоз такозваних „демократских“ револуција се наставља.

    Довољно је погледати ситуацију на Блиском истоку и у Северној Африци, о чему је говорио претходни говорник.

    Наравно, политички и социјални проблеми су присутни одавно, и људи су тамо, наравно, желели промене. Али, шта се догодило у стварности?

    Агресивна спољна интервенција довела је до тога да су, уместо реформи, државне институције, па и сам начин живота, уништени без икаквог зазора. Уместо победе демократије и напретка, добили су насиље, сиромаштво, социјалну катастрофу, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.

    Човеку дође да пита оне који су створили овакво стање: „Да ли макар сада схватате шта сте направили?“ Плашим се, међутим, да ће то остати пуко питање, зато што од политике у чијој су основи самоувереност, убеђеност у сопствену изузетност и некажњивост, још увек нису одустали.

    Већ је постало очигледно да је вакуум власти, који се појавио у низу земаља Блиског истока и Северне Африке, довео до стварања зона анархије које су одмах почели да попуњавају екстремисти и терористи.

    Под заставама такозване Исламске државе већ ратује десетине хиљада бораца. Међу њима су бивши припадници ирачке армије које је упад у Ирак 2003. године избацио на улицу. Регрути Исламске државе долазе и из Либије, чија је државност разорена уз грубо кршење резолуције 1973 Савета безбедности УН. Сада редове екстремиста попуњавају и чланови такозване умерене сиријске опозиције коју подржава Запад. 

    Прво су их наоружали и обучили, да би они потом прешли на страну такозване Исламске државе.

    А чак ни сама Исламска држава није настала на пустом месту: њу су такође испрва „гајили“ као оружје против неугодних световних режима.

    Чим је учврстила одбрану у Сирији и Ираку, Исламска држава је почела да шири своју експанзију на друге регионе, с амбицијом да завлада целим исламским светом, и не само њиме. Ту није крај њеним плановима. Ситуација је више него опасна.

    При оваквом стању ствари, лицемерно је и неодговорно наступати с бучним декларацијама о претњи међународног тероризма, а притом затварати очи на канале финансирања и подршке терористима, укључујући њихове приходе од трговине наркотицима и од нелегалне трговине нафтом и оружјем, па још и покушавати манипулацију екстремистичким групацијама и држати их у својој служби ради достизања сопствених политичких циљева, у нади да ћете се касније с њима обрачунати, просто — да ће бити ликвидиране.

    Онима који овако поступају и размишљају, хтео бих да кажем: господо, имате посла с веома суровим људима, али ти људи нису ни глупи ни примитивни, ти људи нису глупљи од вас, и ту још није сасвим јасно ко ће кога искористити за своје циљеве.

    То најбоље потврђују последњи подаци који говоре како је умерена опозиција терористима предала оружје које сте јој дали.

    Сматрам да су сви покушаји шуровања с терористима, а поготово њихово наоружавање, кратковиди и да могу да изазову прави пожар.

    Глобална терористичка претња може да нарасте до критичних граница и да захвати нове делове планете. Утолико пре што се у камповима Исламске државе обучавају борци из многих земаља, укључујући и европске.

    Морам, нажалост, да кажем отворено, уважене колеге, да ни Русија у овоме није изузетак. Зато не смемо дозволити да се џелати који су већ осетили мирис крви врате својим кућама и наставе свој црни посао. Ми то, у сваком случају, не желимо.

    Ваљда нико то не жели, зар не?

    Русија је одувек тврдо и доследно била против тероризма у свим његовим облицима.

    Данас моја земља пружа војно-техничку помоћ и Ираку и Сирији, као и другим земљама у том региону које се боре против терористичких групација.

    Сматрамо да је одбијање сарадње са сиријским властима и сиријском владином армијом — с онима који се храбро и очи у очи боре боре против терора — огромна грешка.

    Време је да се призна: да се у Сирији, изузев владиних снага председника Асада и курдских добровољаца, нико други реално не бори против Исламске државе и других терористичких организација.

    Знамо све проблеме тог региона и све његове противречности, али ипак треба поћи од реалности.

    Поштоване колеге! Морам да приметим да се у последње време наш поштен и директан приступ користи као повод да се Русија оптужи за растуће амбиције. Као да они који о томе говоре немају никакве амбиције. Али, није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да се више не може трпети постојеће стање у свету.

    Ми, заправо, предлажемо да се не водимо амбицијама него заједничким вредностима и интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама и да створимо заиста широку међународну антитерористичку коалицију.

    Као и антихитлеровска коалиција, она би у својим редовима могла да уједини најразличитије снаге које су спремне да се одлучно супротставе онима који, као и нацисти, сеју зло и мржњу човечанством.

    И, наравно, главне учеснице те коалиције треба да буду муслиманске земље, јер Исламска држава не само да представља директну претњу за њих, већ и својим крвавим злочинима скрнави једну од највећих светских религија — ислам.

    Идеолози бораца се иживљавају над исламом, изопачују његове истинске хуманистичке вредности.

    Желим да се обратим муслиманским духовним лидерима: сада су веома важни и ваш ауторитет и ваше поуке и смернице. Треба заштити од непромишљених потеза људе које покушавају да врбују борци, а онима који су обманути и који су се стицајем разних околности нашли у редовима терориста треба помоћи да нађу пут ка нормалном животу, да положе оружје, да прекину братоубилачки рат.

    Већ у наредним данима Русија ће, као председавајућа Савету безбедности, сазвати министарску седницу ради свеобухватне анализе претњи на простору Блиског истока. Предлажемо, пре свега, да се размотри могућност усаглашавања резолуције о координацији потеза свих земаља које се боре против Исламске државе и других терористичких организација. Понављам, та координација треба да се заснива на начелима Повеље УН.

    Рачунамо да ће међународна заједница моћи да изради свеобухватну стратегију политичке стабилизације и социјално-економске обнове Блиског истока. Тада, поштовани пријатељи, неће ни морати да се граде кампови за избеглице. Талас људи који су били принуђени да напусте своју земљу буквално је запљуснуо прво суседне земље, а затим и Европу. Овде је реч о стотинама хиљада људи, а то могу бити и милиони. То је, фактички, нова велика горка сеоба народа и тешка лекција за све нас, укључујући Европу.

    Желим да нагласим: избеглицама су, несумњиво, потребни саосећање и подршка. Али, тај проблем се суштински може решити само обнављањем државности тамо где је она уништена, јачањем институција власти тамо где су се оне очувале и где се обнављају, пружањем свестране помоћи — војне, економске, материјалне — земљама које су се нашле у тешком положају и, наравно, људима који, упркос свим искушењима, не напуштају завичај.

    Јасно је да се никаква помоћ не може и не сме наметати сувереним државама, та помоћ се мора нудити искључиво у складу с Повељом УН.

    Уједињене нације треба да подрже све што се ради и што ће се радити у тој сфери, у складу с нормама међународног права, а све што буде противно Повељи УН — да одбаце.

    Сматрам да су најважнији помоћ у обнови државне структуре Либије, подршка новој влади Ирака и свестрана помоћ легитимној влади Сирије. 

    Поштоване колеге, кључни задатак међународне заједнице, на челу с Уједињеним нацијама, и даље јесте обезбеђивање мира, регионалне и глобалне стабилности.

    По нашем мишљењу, морамо разговарати о формирању простора једнаке и недељиве безбедности, безбедности не за изабране већ за све. Да, то је сложен, тежак и дуготрајан посао, али он нема алтернативу.

    Код неких наших колега, међутим, и даље, нажалост, доминирају блоковско размишљање из времена Хладног рата и тежња да се осваја геополитички простор. 

    Прво су наставили линију ширења НАТО-а. Намеће се питање: због чега, кад је Варшавски уговор престао да постоји, а Совјетски Савез се распао?

    Упркос томе, НАТО не само да опстаје, него се и даље шири, као и његова војна инфраструктура.

    Затим су се постсовјетске државе нашле пред тешким избором: да ли да се приклоне Западу или Истоку? Пре или касније, таква логика конфронтације морала је да прерасте у озбиљну геополитичку кризу. То се десило у Украјини, у којој су искористили незадовољство већег дела становништва постојећом влашћу и споља испровоцирали оружани преврат. Услед тога је плануо грађански рат.

    Убеђени смо: само уз савесно испуњавање Минског споразума од 12. фебруара ове године могуће је зауставити крвопролиће и изаћи из ћорсокака. Претњама и оружаном силом немогуће је обезбедити целовитост Украјине.

    То се мора учинити. Потребно је реално сагледати интересе и права људи у Донбасу, поштовати њихов избор, усаглашавати се с њима, као што је предвиђено Минским споразумом, кључним елементом политичког уређења државе. То је гаранција да ће се Украјина развијати као цивилизована држава, као важна карика у изградњи заједничког простора безбедности и економске сарадње, и у Европи и у Евроазији.

    Даме и господо, нисам сада случајно споменуо заједнички простор економске сарадње. Још донедавно се чинило да ћемо се у економији, у којој важе објективни тржишни закони, научити да се понашамо без линија раздвајања, да ћемо деловати на основу транспарентних, заједнички усвојених правила, укључујући и принципе Светске трговинске организације, који подразумевају слободну трговину, инвестиције и отворену конкуренцију. Ипак, једностране санкције без сагласности УН данас готово да су постале правило. Оне не само да прате политичке циљеве него се користе и за уклањање конкуренције на тржишту.

    Навешћу још један симптом растућег економског егоизма.

    Низ земаља је кренуо у правцу затворених, ексклузивних економских удружења, а разговори о њиховом стварању одвијају се по кулоарима, без знања сопствених грађана, пословних кругова, шире јавности и других земаља. Друге државе, чији интереси могу да буду погођени, такође ни о чему нису информисане.

    Вероватно све нас желе да суоче са чињеницом да су правила игре поново написана, притом написана према потребама уског круга изабраних, без учешћа СТО. То може да доведе до дестабилизације трговинског система, до разарања глобалног економског простора.

    Означени проблеми погађају интересе свих држава, утичу на перспективе читаве светске привреде, због тога предлажемо да се ова питања разматрају у оквиру УН, СТО и „Групе двадесет“.

    Насупрот политици ексклузивности, Русија предлаже хармонизацију регионалних економских пројеката, такозвану интеграцију интеграција, засновану на универзалним транспарентним принципима међународне трговине. Навешћу као пример наше планове о усаглашавању рада Евроазијског економског савеза с кинеском иницијативом у вези с формирањем „Економског појаса Пута свиле“.

    И даље велику перспективу видим у хармонизацији процеса интеграције у оквирима Евроазијске економске уније и Европске уније.

    Даме и господо, међу проблемима који се тичу будућности читавог човечанства имамо и изазов глобалне промене климе. Заинтересовани смо за ефикасност климатске конференције УН, која ће бити одржана у Паризу у децембру.

    У оквирима свог националног доприноса, планирамо да до 2030. године смањимо емитовање штетних гасова до 70-75 одсто у поређењу с показатељима из 1990. године.

    Предлажем да шире сагледамо овај проблем. Ограничавањем емисије штетних гасова, користећи друге тактичке методе, ми ћемо, можда, на неко време ублажити проблем, али га нећемо решити. Потребни су нам потпуно други приступи.

    Треба увести принципијелно нове технологије прилагођене природи, које не наносе штету околини већ се с њом хармонично уклапају, дозвољавајући да се обнови равнотежа биосфере и техносфере коју је човек нарушио. То је изазов планетарних димензија. Уверен сам да човечанство поседује интелектуални потенцијал да одговори на њега.

    Неопходно је да ујединимо напоре пре свега држава које поседују јаку истраживачку базу, развијене фундаменталне науке.

    Предлажем да се под окриљем УН формира специјални форум, у којем ће све земље разматрати проблеме у вези с трошењем природних ресурса, уништавањем околине, климатским променама. Русија је спремна да наступи као један од организатора таквог форума.

    Поштоване даме и господо, колеге, 10. јануара 1946. године у Лондону је почела да заседа прва Генерална скупштина УН. На њеном отварању председник припремне комисије заседања, колумбијски дипломата Зулета Анхел, према мом мишљењу, веома је опширно формулисао принципе на којима УН треба да заснивају свој рад. То су: добра воља, презирање интрига и лукавства, дух сарадње.

    Данас ове речи звуче као поука за све нас. Русија верује у велики потенцијал УН који треба да помогне да се избегне нова глобална конфронтација и да се пређе на стратегију сарадње. Ми ћемо заједно с другим земљама поступно радити како бисмо учврстили централну координирајућу улогу УН.

    Уверен сам да ћемо, ако будемо радили заједно, свет учинити стабилним и безбедним, да ћемо створити услове за развој свих држава и народа. 

    Хвала на пажњи“.

    Тагови:
    борба против тероризма, Генерална скупштина УН, Исламска држава, Владимир Путин, Русија, Блиски Исток, Сирија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога