Русија полази од тога да „све државе–учеснице Договора о Свалбарду из 1920. године треба да буду заинтересоване да Свалбард остане архипелаг мира и добросуседства“.
„У контексту спољњег курса НАТО-а за ’обуздавање‘ Русије, који је праћен војним припремама без преседана у близини граница наше земље, покушајима да се Свалбард стави под крило војно-политичког блока и догађајима под покровитељством непостојећег духа Споразума из 1920. године, не можемо то да оценимо другачије, него као провокацију.“
У Москви су обратили пажњу и да се међу дневним редом Парламентарне скупштине НАТО-а између осталог налази дискусија о узајамним односима геополитике и будућности Арктика.
„Убеђени смо да у арктичком региону нема таквих проблема, чије решење тражи учешће НАТО-а, тим пре коришћење војних рецепта. Подстрекивање напетости није у складу са дугорочним интересима земаља севера Европе и оно не јача, већ слаби његову безбедност.“
Свалбард припада Норвешкој, али је демилитаризована зона. Према Свалбардском споразуму од 9. фебруара 1925. године, држављани земаља потписница имају право на равноправан приступ експлоатацији минерала и других природних ресурса. Једна од последица овог уговора је постојање руског насеља Баренцбург на Свалбарду.
