Слушајте Sputnik
    Глумац Милан Марић у филму Довлатов Алексеја Германа Млађег

    Од Руса можемо да научимо како се воли земља

    © Youtube / Cine maldito
    Русија
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (79)
    0 501

    За сваког уметника је земља у којој је рођен његова муза, каква год да је. Жели да се бави баш њеним аномалијама и да ради баш у њој. На било којем другом месту уметник не ради пуним срцем. Веома је тешка одлука за уметника да оде из своје земље са свешћу да се можда никада више неће вратити, сматра глумац Милан Марић.

    На Филмском фестивалу у Берлину протеклог викенда приказан је нови филм руског редитеља Алексеја Германа Млађег „Довлатов“. Улогу великог руског и совјетског писца тумачи Милан Марић, нова звезда домаће и, надамо се, међународне филмске сцене. 

    Како се Марић снашао у улози једног од, према мишљењу многих, највећих писаца прошлог века, али и трагичног јунака, прогоњеног и неприхваћеног у сопственој земљи, за неколико дана моћи ће да види и овдашња публика, на београдском Фесту. Из Берлина су за младог глумца стигле веома похвалне критике, попут оцене да је Марић „заповедним, ироничним присуством на импресиван начин ушао у лик писца“, као и да у својој првој главној улози приказује “спој рафинираности и физичке снаге“. 

    „Пре снимања филма нисам знао ко је Сергеј Довлатов, а затим сам прочитао све што је написао и заљубио се у његов стил — на први поглед лак, духовит, циничан, безобразан, а у суштини веома емотиван. То могу само велики мајстори, велики писци — да читаоце не оптерете стилом и да не захтевају од њега посебан ангажман, а да га ударају право у главу!“, каже Марић у интервјуу за Спутњикову „Орбиту културе“.

    Да ли је такав и лик који сте изградили у филму?

    — Јесте. Уградио сам у њега све што сам сазнао од људи који су га познавали, што сам прочитао… Свидело ми се што се не бавимо целим Довлатовљевим животом, већ смо се усредсредили на шест дана његове свакодневице у СССР-у. Довлатов је био апсолутно комплексан карактер који није могао да помири своју етику и систем у којем је живео. Мислим да га је то и коштало живота, пошто је ужасно тешко отићи. Твоја земља је за тебе муза, каква год да је, и желиш да се бавиш њеним аномалијама и да радиш баш у њој. Било где другде не радиш пуним срцем. Мислим да је веома тешка одлука, поготово за писца, да оде из своје земље са свешћу да се можда више никада неће вратити… Довлатов је, нажалост, умро у тренутку када су његове књиге почеле да се објављују, у Америци. Мислим да је то цена коју је платио својим начином живота и размишљањем.

    Алексеј Герман каже да му је било веома важно да пронађе глумца који визуелно подсећа на Довлатова, који је, поред велике унутрашње дубине, био и наочит. Како је редитељ дошао до Вас, или како сте Ви дошли до њега?

    — Српска глумица Данијела Стојановић годинама живи и ради у Петрограду. Знала је да Герман тражи глумца, а мене је гледала у Београду, у представи „Глад“. Показала му је моје фотографије. Први круг кастинга је био да им пошаљем црно-беле фотографије, неуметничке. Отишао сам у фото-радњу и урадио два портрета, као за пасош. Следећи круг кастинга је био да снимим монолог из „Ујка Вање“ на српском, у неколико варијанти, и да им пошаљем. Последњи круг кастинга је био мој одлазак у Петербург и рад на неколико сцена с Германом. Након тога су ми јавили да сам добио улогу. То је био диван осећај. Требало ми је много времена да поверујем да се то све дешава.

    Радња филма је смештена на сам почетак седамдесетих година 20. века. Како доживљавате ту епоху и њен дух, руске неформале? Како то изгледа некоме ко је рођен две декаде касније?

    — Бавио сам се мало СССР-ом. Нисмо желели да правимо филм о Совјетском савезу, већ о човеку који живи у Совјетском савезу. То је тада значило да, ако ниси члан Удружења совјетских писаца, немаш бенефиције, да не можеш ништа. А не можеш да постанеш члан уколико си дисидент, тј. уколико имаш проблем са системом… За уметнике то није био само стваралачки проблем, него и материјални. Они су сви редом подобијали отказе по новинским редакцијама. Веома је важна та њихова етика, која је била веома јака. С тим валовима дисидената, код Руса је то најјасније како уметници не могу да пронађу равнотежу с тако јаким системом који, заправо, гуши сваку врсту слободе и размишљања, и који не дозвољава да буде преиспитан. То је фамозни сукоб политичара и уметника. Политичари, наравно, не могу да разумеју да су уметници ту да преиспитују све, па и њих. Политичарима су уметници углавном сметња.

    С друге стране, била је то епоха изразито креативног духа.

    — То је парадоксално, али у свим јаким системима уметност је цветала. Ваљда се нешто друго пробуди у човеку, подстакне га да тражи неке сумануте канале како би његова уметност изашла на светлост дана.

    Важан лик у овом филму је Јосиф Бродски. Каква је била веза ове двојице књижевника?

    — Они су се и превише поштовали. Дирљиво је колико и како су један другом били подршка. Бродски је завршио у логору, па су многи светски и европски уметници и интелектуалци писали молбе да га пусте. И пустили су га уз услов да оде из Русије. Дирљиво је то како су они један другог тешили, без рубље у џепу… Али тај жар с којим су причали о уметности: „Ма, нема везе што пијемо неки метанол, шта је с уметношћу?“

    Како је уопште глумцу кад уђе у такву врсту приче, у такав дух? Како се излази из тога?

    — Још нисам изашао. Предивно је. Први пут сам се бавио руским дисидентима. То су дирљиве приче. За мене су Солжењицин и Довлатов два потпуно различита карактера. И Солжењицин је дисидент, али он је искористио све могућности које му је његова позиција у Европи пружала. Наравно, уопште не доводим у питање његов рад и таленат, али то ми није занимљиво. Можда је то био његов одговор на одлазак из Русије — у Паризу ће бити суперстар и сви ће знати за њега. Довлатов је, међутим, умро од срчаног удара у 49. години. Знамо да срчани удар долази од година таложене тензије и прећуткивања. Нажалост, није доживео да види колико је, заправо, велики писац. Константно је самог себе доводио у питање. Тешко је опстати у систему у којем се пропагирају људи за које си сигуран, не да си два пута бољи, него да си изнад њих за 99 одсто, а они су проглашени за врхове уметности. Ти неминовно онда преиспитујеш себе, а то кошта живота.

    Каква је била сарадња с Алексејом Германом? Као млад глумац нашли сте се у потпуно непознатој средини, с непознатом екипом…

    — Када сам добио улогу, нисам знао ни реч руског, а имао сам само три месеца да научим текст. Успео сам, цео филм сам снимио на руском. Наравно, постоји надсинхронизација, јер је немогуће убити акценат. Што се тиче рада с Германом, ем ми је ово прва главна улога, ем сам радио са странцем, са човеком чије сам филмове гледао, али кога не познајем и који не познаје мене. Једном приликом смо попричали пре снимања, али врло кратко. Био сам под притиском, имао сам трему, морао сам да причам на језику који ми је у суштини непознат. Све време мислим на српском, а морам да изговарам реплике на руском које сам научио напамет, морам да пренесем емоције, да размишљам о камерама… Неколико дана након почетка снимања тражио сам да најзад разговарам с редитељем. Дођем ја у студио, он каже: „Изволи”. Ја кажем: „Нисам сигуран шта треба да радим, ја бих то овако, али не знам да ли је то добар пут“. А он ми каже: „Зашто мислиш да бих те пустио да радиш да не ваља?“. Тако смо дошли до тога да ја њему верујем и да он мени верује, а то је дивно за глумце.

    Изјавили сте у једном интервјуу да су Руси право луди. Шта Вас је фасцинирало код Руса?

    — То је најдивнији могући комплимент, јер код њих нема фолирања. Када пију — пију до краја, док не почну да пузе по земљи. То ми се свидело. Није измишљено лудило. Стварно су „луди“ и то је за поштовање. Било ми је врло пријатно да радим тамо, упознао сам много дивних људи, нисам имао ниједан проблем током тих пет месеци. Дивно смо сарађивали, а они су се стварно трудили да ми олакшају што је могуће више то снимање. Постоје неке културолошке разлике у поређењу с нама, јужнијим народима, али кад сам схватио да иза тога нема никаквих лоших намера, прихватио сам. Деловали су ми мало дистанцирано. Питао сам их зашто се нико не смеје на улици, а они су ми рекли да на такве код њих гледају као да су мало „шано-душо“. Уз то су, међутим, додали и да то значи да се, кад се смеју, смеју искрено. Уз то, Руси имају најдирљивији однос према култури који сам видео. У Петрограду у свакој већој улици постоји позориште, или галерија, или музеј. Веома воде рачуна о култури и она им је веома битна. Знамо да су они кроз културу градили свој идентитет, градили Ермитаж… Све је тако грандиозно, огромно. Од Руса можете да научите како се воли земља!

     

    Тема:
    Културни кутак (79)
    Тагови:
    уметник, редитељ, писац, премијера, филм, глумац, Берслински филмски фестивал, Милан Марић, Сергеј Довлатов, Јосиф Бродски, Русија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога