Слушајте Sputnik
    Атомска бомба типа дебељко која тестирана на локацији Тринити и бачена на Нагасаки у Музеју научних лабораторија Лос Аламос.

    Kако је Русија САД бацила у шок

    © AP Photo /
    Русија
    Преузмите краћи линк
    Јована Вукотић, Милош Ћурчин
    0 1270

    Разоткривање америчких планова за израду атомске бомбе био је један од највећих неуспеха америчких специјалних служби. Иако је током чувеног „лова на вештице“ одређени број руских агената „пао“, највећи неуспех се своди на то што нико није могао да разуме зашто су амерички научници активно сарађивали са Совјетским савезом.

    У историји ратовања, нуклеарна оружја коришћена су само два пута, оба пута током последњих дана Другог светског рата. Први догађај десио се 6. августа 1945. године, када су САД бациле атомску бомбу „Малишана“ на јапански град Хирошиму, а другу бомбу „Дебељка“ Америка је три дана касније бацила на Нагасаки.

    Међутим, све је почело још 1939. године када је прва испитивања у вези са нуклеарном фисијом (цепање атома услед чега се ослобађа велика количина енергије) вршила нацистичка Немачка. Тада је велики број научника напустио Немачку и окупиране територије, страхујући од тога шта би могло да се догоди уколико би таква власт дошла у посед најубојитијег оружја произведеног у историји, и своје уточиште затражио у САД.

    Тадашњи амерички председник Френклин Рузвелт уложио је огроман новац у развој атомске бомбе, чиме је и покренут пројекат „Менхетн“ у који је био укључен велики број управо тих најистакнутијих научника из Европе. Међутим, иако се оружје развијало из страха да би Немачка прва могла да га направи, Америка га је ипак искористила против тада изузетно јаког Јапана.

    Са друге стране, СССР је своје прво нуклеарно оружје развио и тестирао тек неколико година након завршетка Другог светског рата, а до технологије су Совјети успели да дођу пре свега захваљујући изузетно доброј обавештајној мрежи, иако не треба занемарити и бриљантне физичаре којима је Совјетски савез располагао.

    Наиме, Совјети су имали шпијуне инфилтриране директно у америчке научне тимове. Међу многима најзаслужнији је Рудолф Абел, официр совјетске обавештајне службе осуђен у Америци 1957. године због завере преноса војних тајни Москви. Иначе, он је прилично реално представљен у филму Стивена Спилберга „Мост Шпијуна“.

    Рођен као Вилијам Аугуст Фишер у Њукаслу, три године након завршетка Другог светског рата послат је у Америку где је као параван отворио свој студио за фотографисање и успео да заврбује довољан број агената који су му помагали у слању тајних докумената о америчком нуклеарном програму. Многи историчари Фишера сматрају идеалним обавештајцем, имајући у виду његове невероватне способности да затвара круг ширења информација и да шаље искључиво неопходне документе у штаб како би сачувао и себе и своју мрежу, али и своје изворе.

    Како се сматра, да није имао издајника у својој мрежи, Фишер никада не би ни пао у руке ЦИА, већ би Совјетски савез до краја Хладног рата имао стабилну и широко разгранату обавештајну мрежу. Иначе, Фишер је 1957. године ухапшен и осуђен на 32 године затвора, али је након четири године казне замењен за америчког пилота Харија Пауверса, који је оборен 1960. године у свом шпијунском авиону У-2 над СССР-ом.

    Упркос томе, иако су Совјети били спремни на све како би дошли у посед тајних докумената о најновијем америчком оружју, научници који су били укључени у програм „Менхетн“ прилично су им олакшали посао — активно су нудили своје услуге совјетским обавештајцима практично од првог дана рада на атомској бомби.

    Према речима Николаја Долгополова, писца и заменика главног уредника листа „Росијскаја газета“, велика је заблуда да су баш ти највећи амерички научници, а ту се пре свега мисли на Роберта Опенхајмера и Нилса Бора, сарађивали са Совјетским савезом и слали Москви тајне документе, иако су осећали симпатије према СССР-у и њихово опредељење јесте било левичарско.

    „Главни извори тих тајних докумената су били други људи, мање познати, додуше изузетно талентовани научници који су такође радили у Лос Аламосу. Пре свега мислим на извесног Влада, Британца, кога је лично довео Опенхајмер. Он је био до те мере талентован да су му праштали и то што је био растрзан, што је често каснио на посао, али управо је он преносио све информације које су му долазиле до руку. Штавише, он је то чинио самоиницијативно, њега није било потребно врбовати. Његово име било је Теодор Хол. Радио је то јер је био убеђени левичар, и упркос томе што је био против нуклеарних бомби, желео је само једно, а то је да се постигне нуклеарни паритет између Америке и СССР-а и да се избегне монопол једне државе“, истиче.

    Долгополов подсећа да је прва информација о томе да се атомска бомба уопште и прави Совјетима стигла још септембра 1941. године, када су фашисти стигли недалеко од Москве, самим тим Совјетском савезу нуклеарни паритет тада није био на листи приоритета. Наиме, први човек који је уопште открио планове Американаца и Енглеза био је и сам Енглез — Џон Кернкрос, припадник „Петорке из Кембриџа“. Он је Москви предао тајни извештај у којем се налазила комплетна анализа британских научника о томе како се припрема атомска бомба, на каквим се истраживањима ради и када ће она бити спремна. Исту информацију пренео је још један агент — Доналд Маклејн, а када се две информације од различитих извора у потпуности поклопе, како тврди Долгополов, у обавештајним круговима се то сматра провереном информацијом. 

    „То се дешавало у септембру 1941. године, а као што је познато, Немци су пред Москвом били већ у октобру исте године. Међутим, чим је Совјетски савез изгурао Немце напоље, активно су почели радови на изради атомске бомбе, што се и успешно завршило крајем 1948. године“, подсећа Долгополов и додаје да је то сазнање Америку бацило у шок — нико није могао да верује да је СССР био надомак испитивања своје нуклеарне бомбе.

    „Међутим, када је бомба била тестирана на полигону у граду Семипалатинску и када су уређаји регистровали драстично повећање нивоа радиоактивности, Американци су у то брже боље поверовали“, каже. 

    „Не треба заборавити чињеницу да су тамошњи аналитичари, према подацима које су им достављали обавештајци, очекивали да ће СССР направити бомбу тек 1954. или чак 1955. године. Али успоставио се нуклеарни паритет, а захваљујући том паритету је СССР избегао рат. Наглашавам да је управо СССР избегао рат, јер су и Американци и Британци имали планове да још до 1949. године сравне са земљом СССР и то једним масивним нападом, а операција је чак требало да носи назив ’Дропшот’“, закључује Долгополов.

    Тагови:
    Хладни рат, обавештајна служба, шпијуни, атомска бомба, Совјетски Савез, САД, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога