Слушајте Sputnik
    Руски космонаут Јуриј Батурин

    Чувени руски космонаут упозорава: Грешка Косова могла би да се понови и у космосу

    © Драган Миловановић
    Русија
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 741

    Чехов је лепо рекао: „Пушка која се појави у првом чину позоришне драме, у трећем ће сигурно да опали“. Ако се у космос подигне оружје за масовно убијање, оно ће пре или касније морати да опали. А ако то оружје опали, то је нови светски рат. Тога се треба плашити, упозорава руски космонаут, академик Јуриј Батурин.

    Податак да је два пута (1998. и 2001. године) летео у свемир, у којем је провео укупно 19 дана, 17 сати и 43 минута, само је део импресивне биографије Јурија Батурина.

    Наш саговорник, који је протекле седмице био гост Београда, стручњак је за аерофизику и космичка истраживања, докторирао је правне науке, а завршио је и Факултет за журналистику и стекао диплому Дипломатске академије радом „Космичка дипломатија и међународно право“. Поред руског, говори још шест језика: енглески, француски, јапански, шведски, немачки и — српски. Кратко је радио у кабинету последњег совјетског председника Михаила Горбачова, а четири и по године био је саветник председника Русије Бориса Јељцина. Написао је 15 књига из области космонаутике, права и медија.

    Батурин сматра да сувишног знања нема, јер човек никада не зна шта му од онога што зна може добро доћи у некој неочекиваној ситуацији у животу. Када га питају да ли је физичар, инжењер, правник или новинар, он одговара да се његова примарна професија мења у зависности од тренутне потребе.

    Омиљени писац му је Луис Керол, чија је дела преводио на руски језик, а када је реч о руској књижевности, највише цени Салтикова Шчедрина, који је „успео да напише све што је у Русији било и што се догађа сада, као и све оно што ће се дешавати у будућности“. За Јурија Батурина поезија почиње од Пушкина, а од песника 20. века највише га је надахнуо Владимир Висоцки.

    Боравак у космосу га је научио да на нови начин разуме значење живота и лепоту света. 

    „Људско око је много осетљивији инструмент од било које фото или видео технике. Фотографија, без обзира на сву рекламну упечатљивост која се постиже савременим фото-апаратима, па чак и мобилним телефонима, не може да пренесе сву лепоту која се може видети из космоса. То није обична лепота! Ми смо навикли на то да је шума зелена, да је небо плаво, али када смо у космосу, небо је густо, густо плаво. Комбинације боја су тамо веома необичне, јер се могу посматрати кроз простор. Дуж хиљада километара формирају се безбројне нијансе и комбинације боја. Слика је веома богата, а људско око то запажа. И фото-апарат то бележи, али много слабије“, прича Јуриј Батурин у разговору за Спутњик и додаје да управо због тога у космос треба слати уметнике.

    Били сте у прилици да погледате нашу планету из „птичје перспективе“, да ли је такав поглед утицао на вашу свест, на ваше сагледавање овог нашег света, живота? Како човек који је боравио у космосу посматра категорије времена и простора?

    — Када посматраш планету из космоса, нема никаквих граница, Земља је у том смислу потпуно јединствена. Да, то дефинитивно утиче на разумевање света. Што се тиче прошлости и будућности, не бих да уопштавам причу, могуће је да неко други то види другачије, али када сам ја летео у свемир, апсолутно нисам мислио о будућности. На Земљи могу да седим и да планирам да у октобру имам конференцију, да у децембру треба негде да путујем, могу да размишљам о томе како ћу за три године завршити своју књигу… Тамо из неког разлога нисам могао да размишљам о будућности, али ми је размишљање о прошлости било веома лако и пријатно. Много сам размишљао о својим родитељима, дедовима, прадедовима.

    Космонауте сматрају херојима. Ко је за вас херој?

    — Постоје хероји чијим подвизима могу да се дивим, али је то повезано с конкретним случајевима. Међу космонаутима веома ценим Владимира Александровича Џанибекова и Виктора Петровича Савиниха, који су успели да се прикаче за орбиталну станицу која није одговарала на сигнал. Они су поправили квар и то је била јединствена операција, нико други није то урадио у историји космонаутике. Они су за мене хероји. Када говоримо о онима који су награђени „Звездом хероја“, могу да кажем да човек што дуже живи, то боље схвата неке ствари. Када сам био дечак, није ми баш много значило то што се мој деда борио код Стаљинграда, што је затим ослобађао Севастопољ. А замислите какве су то битке у Другом светском рату. Тек када сам одрастао, схватио сам колико је величанствено било проћи кроз Стаљинград и Севастопољ и преживети. За мене су то хероји. Имам много хероја, али ниједног не бих поставио на пиједестал и ишао онуда куда он покаже руком. Треба се држати изреке: Не прави себи идола.

    Једном приликом сте рекли да никада не треба питати космонаута о филмовима о космосу. Ипак, када говоримо о филму као уметничком делу, попут „2001: Одисеје у свемиру“ Стенлија Кјубрика, како га посматра космонаут?

    — Космонаути у филмовима о космосу виде много грешака које се тичу њихове професије. Исти случај је, међутим, и с другим професијама, с лекарима, полицајцима… Због тога ми се чини да не треба питати за мишљење о филму човека који се бави професијом којој је тај филм посвећен.

    „Одисеја 2001“ је, међутим, одличан филм. Постоје редитељи који се консултују са стручњацима, који много читају и истражују. И не само редитељи. Жил Верн је, на пример, пре него што је написао свој „Пут на Месец“ прочитао огромну количину литературе и саветовао се с инжењерима. Што се Кјубрика тиче, рецимо, у сцени у којој космонаут излази у отворени свемир нема никакве музике, чују се само дисање и откуцаји срца. Да ли знате одакле су ти откуцаји? Кјубрик је то смислио, обратио се Москви и из Института за медицинско-биолошке проблеме су му послали реалне снимке срца Алексеја Аркиповича Леонова док је боравио у космосу. И то је реалност која чак и научној фантастици пружа веродостојност. Данас су сви практично одустали од саветовања са стручњацима: Треба им платити. Зашто бисмо? Ми ћемо то смислити боље. Све то много говори о овом нашем времену.

    Како се ви данас односите према питањима освајања космоса? Чему се можемо радовати, а од чега треба страховати?

    — Треба се радовати томе што, засад, продирање у космос није праћено великим људским жртвама. Томе се треба радовати и говорити о строгости, прецизности и тачности које прате развој космонаутике у свим земљама. Треба бити огорчен због покушаја да се у космос подигне оружје, за чим неминовно следи преиспитивање међународног космичког права. Сада међународне конвенције о космичком праву забрањују постављање оружја у свемир. Ако се то догоди, нарушавање правила игре ће почети да важи за цео свет. Правила игре су помагала да се сачува или да се веома брзо поврати мир у многим случајевима. Као пример могу да наведем Косово, што веома добро разумете. То је дефинитивно било пренебрегавање међународних норми, које је почело да нагриза међународно право. Тај преседан је довео до многих сукоба и неслагања у данашњем свету. Не смеју се игнорисати правила игре. Чехов је лепо рекао: „Пушка која се појави у првом чину позоришне драме, у трећем ће сигурно опалити“. Ако се подигне оружје у космос, оно ће пре или касније морати да опали. А ако то оружје опали, то је поново светски рат. Тога се треба плашити.

    Да не бисмо завршили разговор причом о рату, вратимо се на достигнућа. Шта је следећи велики скок у освајању космоса?

    — Током читаве историје космонаутике, било је веома мало догађаја који се могу окарактерисати као суштински скокови. То су први сателит, први човек у свемиру, први излазак човека у отворени космос и слетање Американаца на Месец. То је све. Ништа друго није било суштински помак. Следеће достигнуће неће бити Месец или Марс. У том правцу треба размишљати, али ту неће бити квалитативног скока. Суштински помак ће се догодити када будемо успели да направимо ново средство за слање објеката у орбиту. Лансирање космичких објеката је веома скупо, а тржиште космичких услуга захтева снижавање цена. Нови погон може да буде заснован на коришћењу ласерског старта, о томе се говори већ деценијама, али тек сада су се појавили довољно моћни ласери. Ту се, међутим, поново јавља правни проблем, јер су и ласери средства двојне намене која могу да се користе и у мирнодопске и у војне сврхе. Пре него што почнемо да развијамо та средства, морамо се договорити како ћемо их користити.

    Чини ми се да треба радити пре свега на људској свести, јер човек је тај који одлучује да ли ће да буде на страни Добра, или на страни Зла.

    — У томе се с потпуно слажем с вама!

    Тагови:
    наоружавање космоса, космонаутика, књижевност, космонаут, научна фантастика, филм, Јуриј Батурин, Стенли Кјубрик, Владимир Висоцки, Борис Јељцин, Луис Керол, Михаил Горбачов, Александар Пушкин, Косово, Космос, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога