Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    1332
    Пратите нас

    Пре 10 година у ово доба постављали смо камере у једној сеоској школи у Карачајево-Черкесији, чекајући да стигне председник Владимир Путин. Међутим, ушао је Борис Громов и рекао да Путин неће доћи, будући да су терористи заузели неку школу са око, како се тада причало, 200 људи у њој. Одмах смо ушли у хеликоптер и полетели ка Беслану...

    Главна уредница телевизије РТ и Спутњика Маргарита Симоњан је за време терористичког напада на школу у Беслану, током којег је страдало 314 талаца од којих 186 деце, радила као репортер и била на лицу места. Видевши све те ужасе који су се догодили тих дана у Беслану, Симоњанова је написала чланак који објављујемо у целости.

    Беслан је већ био изолован, нико није могао ни да уђе ни да изађе из града. Након получасовног убеђивања и неколико телефонских позива, пустили су нас да уђемо. У граду је било много војске и војне технике, иако је од заузимања школе од стране терориста прошло свега неколико сати.

    Поставили смо камере поред школе где су се окупљали чланови породица и провели смо тамо са њима три дана. По цео дан смо снимали, имали укључења у програм, трчали од једног места до другог, а уз то сваког часа преживљавали пакао од ишчекивања да видимо како ће се све то разрешити.

    Није било лако живети у стану једног локалног полицајца, ту прекопута школе. Ноћу смо камеру држали на прозору и дежурали по сменама. У ходнику зграде спавали су Јапанци, такође са камерама. Сви су чекали да буде изведена операција спасавања талаца. Међутим, ни прве, а ни друге ноћи операције није било. Тих дана стално се чула пуцњава из школе, рафална паљба, а каткад и покоја експлозија. Сви мушкарци су наоружани, седе, чекају.

    Слике деце која су настрадала у Беслану
    © Sputnik / Антон Подгайко
    Слике деце која су настрадала у Беслану

    По граду се шире гласине — једни кажу да су операцију извели Ингушетијци, да траже од Путина да пусти терористе из затвора и да извуче војску из Чеченије. Поједини кажу и да је Путин попустио и прихватио захтеве.

    Међутим, одједном смо угледали Руслана Аушева, председника Ингушетије, како улази у двориште школе.

    Успео је да се договори да пусте најмлађе. Војници су на рукама изнели децу, али нигде није било ни крика, мртва тишина. Људи говоре и да председник локалне скупштине Мамсуров има двоје деце које су у школи, да је Аушев био у могућности да их извуче, али да је Мамсуров то одбио. Причају и да у школи није само 200 људи, него 500, затим не само 500 него 5.000.

    На тргу се појављује Леонид Рошаљ, познати педијатар, објашњава окупљеним грађанима колико деца могу да преживе без воде. Говори о томе да терористи нису омогућили штабу да деци дају воду, јер су се бојали да неће којим случајем да са водом дају и средство за спавање, као што је то био случај са позориштем „Норд Ост“.

    Следећег јутра свима је наређено да се удаље од школе. Међутим, нама су дозволили да останемо ту где смо и били. То је био већ трећи дан, познаници из штаба нам говоре да ће операција бити спроведена убрзо.

    И одједном — експлозија, најјача досад. Одмах за њом и друга, а убрзо и пуцњава. Пуцају све везе, ми се укључујемо у програм преко сателита. На све стране пуцњава, људи трче, полугола крвава деца јурцају, беже, улазе у амбулантна кола. Све се то дешава упоредо са непрекидним рафалима.

    Наоружани мушкарци трче и пуцају, пуцају и они који имају браду, и они који је немају, затим мушкарци у војним униформама, мушкарци у спортској опреми — сви пуцају и трче. Пакао у школи траје до неких два сата ујутру. После првог таласа деце и родитеља, више их нисмо видели како трче.

    Град престаје да буде причљив. Уместо жамора чују се крици и урлици. Ти урлици не јењавају целе недеље, докле год су трајале сахране. Ја урличем такође, док пишем текстове о томе шта се дешава. Цела свеска је натопљена мојим сузама, никада толико нисам плакала. Скупљамо све исказе преживелих, сви говоре једно те исто — десила се експлозија, развалили су прозор и ми смо излетели, док су пуцали на нас. Причају ово само они који су успели да побегну, они други више ништа никада неће испричати.

    У близини школе седи мушкарац, његова жена је била у школи. Успела је да извуче двогодишњу ћерку, а ону другу, која је имала 12 година, није успела, пао је плафон на њу. Да је покушавала и њу да спасе, питање је да ли би уопште икога спасла.

    Таоци, преговори са терористима, рат у Чеченији, могућност рата Осетинаца и Ингушетијаца — ко још памти у каквој смо земљи живели? То је било пре свега 10 година. Требало би се чешће присећати свега тога, тада би нам све ово око чега се данас свађамо деловало бесмислено.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога