Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11291
    Пратите нас

    Само током ове године путујући по Русији прешла сам око 70.000 километара. Летела сам авионима и хеликоптерима, пловила чамцима и бродовима, возила се аутомобилима, аутобусима и возовима.

    Обишла сам разне регионе од Санкт Петербурга, преко Сибира, до Владивостока.

    Свако од тих путовања донело ми је много узбуђења и адреналина, иако је то понекад значило и много непроспаваних ноћи, промену временских зона и вишечасовно стискање у авиону. Чињеница је да ми се сваки руски град и регион на свој начин увукао у срце и освојио ме својом лепотом, због чега је тешко неки посебно издвојити. У неке од тих региона сам се враћала и више пута, а Сибир је један од њих.

    Са последњег сибирског путовања вратила сам се средином лета, али жеља да га поново посетим никако не попушта. Напротив, расте. Тај крај Русије има неку чудесну магију која вас упорно привлачи и дозива.

    Оливера Икодиновић у традиционалној ношњи у Краснојарском крају
    © Sputnik /
    Оливера Икодиновић у традиционалној ношњи у Краснојарском крају

    Када једном посетите Сибир, увек сањате о њему — о тим величанственим и непрегледним пространствима, бескрајним тајгама, планинским врховима, бистрим и моћним рекама и језерима. А имала сам срећу да тај део света видим у различитим годишњим добима и увек је подједнако леп.

    Сибирско гостопримство

    Осим невероватне природе, оно што посебно волим у Сибиру су људи. Такве људе нисам нигде срела. Упркос суровим климатским условима у којима живе, њихова душа је бескрајна и неизмерно топла. А посебан однос имају према нама Србима.

    Сећам се једне посете сибирској фабрици, која се бави производњом играчака и новогодишњих украса. Била сам у групи од тридесетак руских и страних новинара, али када је директор фабрике чуо да сам Српкиња одмах је наредио сарадници да на новогодишњој кугли испише:

    „Најбољим пријатељима из Србије, поздрав из Сибира. Краснојарск — 2019“. И данас чувам тај украс ручне израде и сећам се топлог гостопримства директора и посебне пажње коју ми је посветио.

    Заувек ми је у сећању остала урезана и сцена када је једна директорка музеја на води „Пароброд Светог Николе“ у Краснојарску, након што ме је угостила и испричала историју о легендарном броду, истрчала за мном носећи у руци две мандарине — да ми се „нађу за успут“. Тешко је и замислити да у било којем другом граду у свету руководилац музеја трчи за вама са две воћке у рукама, али то се зове сибирско гостопримство.

    Љубимац Сибира са новинарком Спутњика
    © Sputnik /
    Љубимац Сибира са новинарком Спутњика

    Често се сетим и једног младића који је на Дан жена, 8. марта, купио велики букет лала, а онда је трчкарао улицом и пролазницама поклањао по цвет. Када је чуо да сам Српкиња — одмах ми је дао три.

    Случајно сам у Сибиру упознала и људе који су ми показали гостопримство сибирског народа и који су се у тој мери потрудили да ми улепшају боравак у њиховом региону да су једног јутра послали по мене возача и професионалног туристичког водича, који ми је показао све лепоте њиховог краја: природни резерват Столби, Краснојарско море, село Овсјанку и друга позната места Краснојарског краја, највећег региона Сибира. Такође су ми обезбедили и „пропусницу“ за улазак у највећу фабрику злата у Русији и једну од 10 највећих у свету. То је место где не може да уђе свако. Чак и запослени немају приступ сваком делу фабрике. Сећам се да су ми у фабрици рекли да не памте када су имали госте са стране, јер ту могу да дођу само „первие лица“, што је руски израз за лидере земље. Шалила сам се са њима да сам онда и ја „первое лицо“.

    Ипак, да бих ту ушла морала сам да скинем сав накит са себе — у супротном, како су ме упозорили, завршио би у некој од пећи.

    Ту сам први пут имала прилику да у руци држим златну полугу тешку 12,5 килограма и вредну око пола милиона долара. Тешка срца морала сам да је вратим. 

    Посебна авантура је била одлазак у тајгу и вожња на санкама које су вукли хаскији. Како су ми испричали, хаски је раса пса која је узгајана на руском северу, али је регистрована у Америци. Ту врсту паса су користили Ескими на руском северу, а касније су почели да их користе и Ескими са Аљаске. Испрва се нису користили за вучу саоница, јер су се чинили малим, али су се показали као веома брзи и издржљиви, па се данас користе и у те сврхе. То је био занимљиво и забавно искуство — у сваком случају, моје прво те врсте.

    Испред живописне јурте
    © Sputnik /
    Испред живописне јурте

    Имала сам прилику да боравим и у јурти, шатор-дому који користе номадска племена у Азији. Ту сам испијала и чај из самовара, морс — руски традиционални напитак од кљукве (налик брусници) и „сбитењ“ — старо источнословенско пиће направљено од воде, меда и зачина, које често укључује и лековито биље.

    Људи у Сибиру су толико срдачни и гостопримљиви да је група мојих нових пријатеља пред мој повратак у Москву дошла испред хотела да се поздрави, а свако од њих ми је донео понеки сувенир из тог краја. Највише од свега су ми се допале њихове посвете, које су ми исписали на разгледницама, а на свакој од њих биле су написане и њихове адресе и бројеви телефона, уз поруку да ме чекају у гостима и да су за мене њихова врата увек отворена.

    Масленица у Сибиру

    Посебно ми се допала прослава Масленице у Сибиру, древног словенског празника којим се испраћа зима и дочекује пролеће. То је један од омиљених народних празника у Русији, а у Сибиру се слави посебно весело. Одржавају се народне шетње и фестивали, сви играју и певају. Имају и аниматора, који им говори какве кораке да праве, па сви плешу у истом ритму, а онда он узвикне: „Загрљаји“ и сви почну међусобно да се грле… Сви су насмејани, расположени… 

    То је празник када цела Русија пече палачинке. Служе се слатке и слане — са икром, сметаном (павлаком), џемом, чоколадом. Обично су на местима где се продају огромни редови, али ако кажете да сте из Србије — не само да нећете чекати ред, него ћете добити пун тањир палачинки најразличитијих укуса.

    Традиција одласка у руску бању, тј. парно купатило, није изостала. Десетине њих — деца, стари, млади — у купаћим костимима се прво пари на плус 90 степени Целзијусових и шиба разним гранчицама, а онда истрчавају, па ускачу у хладни Јенисеј. Неко то чине и обрнутим редом. Кажу, правила нема. Домаћице у дворишту спремају разна послужења, а неке су донеле и разне врсте пита, салата, кобасице од медвеђег меса, строгањину — смрзнуту рибу исечену на танке листове. То је традиционално јело северних народа, које се служи у сировом стању и у мањим порцијама, како не би дошло до одмрзавања.

    У Сибиру је прослављена Масленица
    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    У Сибиру је прослављена Масленица

    Занимљиво је било пробати и домаће пељмене или, како их Европљани другачије зову, сибирске равиоле. За разлику од централне Русије, где се углавном могу пробати пуњени говеђим, пилећим или јагњећим месом, овде се праве од меса јелена или медведа.

    Посебно ми је било занимљиво када ме је један столар позвао у своје двориште. Испред његове радионице је била запаљена ватра, а у котлу се крчкао чај од сибирских трава. Узео је метално лонче и налио чај, а послужио га је на традиционалан начин — уз неколико врста слатког, од боровница, ружа и шишарки. Слатко се захвата дрвеном кашичицом, коју је сам направио.

    Чај помаже да се згрејете, мада сибирску хладноћу није било тешко поднети. Још уочи пута један сибирски пријатељ ми је рекао народну изреку: „Сибирац није онај ко трпи хладноћу, него онај ко се топло облачи“.

    Сутра: „Мој сусрет са медведом у сибирској тајги“

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога