Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    11571
    Пратите нас

    Министарство одбране Руске Федерације саопштило је да ће борбене способности система противракетне одбране Москве бити проширене. Звучи уобичајено и по протоколу, али постоји једно „али“. Захваљујући овом систему ПРО, амерички лист „Нешенел интерест“ је пре неколико година одбрани Москве дао оцену „одлично“.

    Најзаштићенији град на свету није Вашингтон, Округ Колумбија. То је Москва. Руска престоница је једина у свету заштићена ракетама са нуклеарним бојевим главама, наводи лист.

    Како су штитили главни град СССР-а

    Радови на стварању система противракетне одбране Москве започети су у СССР-у крајем 1950-их година. Експериментални противракетни комплекс „А“ је 1961. године први пут пресрео и уништио балистичку ракету у лету и почело је стварање пуноправног система противракетне одбране А-35 „Алдан“ (према НАТО класификацији — АБМ-1 „Галош“).

    Десет година касније, најкомпликованији систем је уведен у наоружање. Али није се тапкало у месту, и балистичке ракете прве генерације замењене су балистичким ракетама са више бојевих глава — било је потребно побољшати противракетну одбрану, пише војни аналитичар Дмитриј Корњев у свом ауторском тексту.

    После дугогодишњег рада конструктора, индустрије и војске, систем противракетне одбране Москве и Централног индустријског региона, коме су дали назив А-135 „Амур“ (у НАТО класификацији — АБМ-3 „Горгон“), према Указу председника Руске Федерације 1996. године ступио је у наоружање.

    Сада се, према изјавама Министарства одбране Русије, „успешно одвијају радови на перспективним антибалистичким ракетама, прелази се на савремену базу елемената, уводе се високопродуктивна специјализована средства за електронско рачунање“.

    Од чега се састоји противракетни систем

    „Очи“ система представља вишенаменска радарска станица „Дон 2Н“, са седиштем у Московској области. Радови су започети 1979. године и трајали су седам година. Током изградње овог објекта коришћено је више од 30 хиљада тона метала, 50 хиљада тона бетона, положено је око 20 хиљада километара кабла. Антене станице, које се налазе на четири стране зграде у облику џиновске зарубљене пирамиде омогућавају кружан поглед.

    Комплекс је опремљен системом аутоматизоване замене модула радара за спровођење одржавања и поправке. Ово је заиста јединствено радио-инжењерско постројење које може да „види“ чак и минималне објекте (пречника пет центиметара) на удаљености до 2.000 километара. Без обзира на стратешки значај објекта, приступ њему је понекад дозвољен чак и блогерима.

    „Мозак“ система противракетне одбране је командно-рачунарска станица 5К80 са суперкомпјутерима „Елбрус 2“. Он се налази на удаљености од 100 километара од радара „Дон 2Н“ и повезан је са њом уз помоћ комплекса за пренос података. Модернизован је 2000—2010-их година. За време ракетне одбране управо командно-рачунарска станица контролише рад читавог система противракетне одбране у потпуно аутоматском режиму.

    Ударне јединице су антибалистичке ракете-пресретачи средњег и кратког пресретања. Стање крајем деведесетих година: два лансирна система од по осам ракета средњег домета 51Т6 и пет система антибалистичких ракета кратког домета 53Т6 (68 ракета — два лансирна система са по 16 ракета и три система са по 12 ракета).

    Још једна важна компонента је технички положај у припреми ракетне одбране. Овде се ракете из фабрика спремају за постављање у лансирне рампе, где годинама остају на борбеној дужности. Такође, техничке позиције се повремено обнављају јер је сервисирање ракета у лансирним рампама веома компликовано, а некада и немогуће.

    Ако ракете лете према Русији…

    Када се ракете лансирају било где у свету, руски вештачки сателити система за упозоравање на ракетне нападе почињу да раде. Сателити идентификују ракете и одређују правац њиховог лета. Ако су ракете лансиране у правцу Русије, оне ће се за неколико минута појавити у радарском видном пољу. Радар одређује степен опасности ракета за заштићено подручје и предвиђа путању њиховог лета. 

    Ако опасност ипак постоји, информација о могућем ракетном нападу стиже до руководства Оружаних снага Русије и система противракетне одбране.

    Московски систем противракетне одбране са својим моћним радаром „Дон 2Н“ почиње да прати ракете које се приближавају, чим се појаве изнад радио-хоризонта. Утврђује се путања њиховог лета и доноси се одлука о могућности погађања ових мета. Радар идентификује све делове ових сложених балистичких ракета, покушава да одреди стварне борбене јединице ракете која напада и да их разликује од осталих компоненти ракете и лажних мета.

    Затим започиње са радом командо-рачунарски центар система противракетне одбране. Ракетна одбрана је брза, и након команде дежурне посаде, ракетна одбрана аутоматски почиње да уништава све расположиве мете. У ситуацији када се непријатељске ракете приближавају стратешким циљевима великом брзином, чекање команде за узвратну реакцију од вишег војног руководства државе је попут самоубиства, чак и ако читав процес траје неколико минута.

    Два нивоа ракетне одбране

    Претпоставља се да антибалистичке ракете далеког пресретања 51Т6 са нуклеарним бојевим главама треба да буду прве које улазе у битку. Њихов задатак је да униште мете изван атмосфере на удаљености 300-500 километара од положаја система противракетне одбране. 

    Ракета би, у идеалној ситуацији, требало да елиминише све компоненте. У стварности, најзаштићенији елементи ракете — борбени блокови — могу да „преживе“. 

    Радар „Дон 2Н“ прати да ли се након гранатирања ракетама-пресретачима великог домета променила балистичка мета и анализира да ли су остале још неке мете за ешалон система противракетне одбране. Ако неки објекти наставе да се крећу по претходној путањи, тада ракете кратког пресретања 53Т6 почињу да раде. Они уништавају мету на удаљености од 20 до 100 километара од лансирних рампи и већ у атмосфери на висини до 30-40 километара. Ове ракете су такође опремљене нуклеарним бојевим главама.

    Чињеница је да је 90-их година прошлог века, када је створен систем противракетне одбране, само нуклеарна експлозија могла гарантовати потпуно уништење борбених блокова ракете која напада. Током 2010. године, производња ракете 53Т6 настављена је уз употребу само руских компоненти уз одређене промене у конструкцији. Нова ракета — 53Т6М — већ улази у састав наоружања у оквиру програма модернизације система А-135. Иако тачни подаци нису објављени, сматра се да су обновљене ракете прецизније. Брзина ракете 53Т6 и њеног модернизованог модела, према проценама стручњака, може достићи три километара у секунди, па и више.

    „Украјински“ фактор у одбрани Москве

    Према подацима радара „Дон 2Н“ командни центар управља ракетом, контролише њен лет сваке секунде. Брзина приближавање ракете мети је заиста космичка — до седам-осам километара у секунди и више. Кашњење у навођењу од милисекунде при овим брзинама доводи до промашаја од десетак метара.

    Важно је напоменути да су ракете далеког пресретања повучене из употребе 2004. године због припреме програма модернизације система противракетне одбране. То је, између осталог, настало из потребе за потпуном заменом увоза у тако осетљивој и стратешки важној области, јер су се за ракету користиле компоненте земаља Заједнице независних држава, пре свега Украјине. Поред тога, истицала је гаранција ових ракета. Било је могуће продужити је, али очигледно узимајући у обзир први фактор, донесена је одлука да се смањи број ових ракета. 

    Верује се да ће систем противракетне одбране А-235 који се тренутно развија и који ће заменити претходни, имати могућност за пресретање ракета без примене нуклеарних пуњења. Можда је то оно што се подразумевало под „перспективним ракетама“ о којима се пре неколико дана говорило у Министарству одбране Русије. Међутим, због тајности пројекта, тренутно нису доступне никакве информације.

    У будућности, ракете могу бити опремљене безатомским кинетичким пресретачем, малим уређајем који може да уништи мету захваљујући кинетичкој енергији у директном судару са метом. Такође је могућа и употреба распрскавајуће бојеве главе за циљано деловање. Али то још није потврђено, и одбрана Москве у потпуности, као и пре, зависи од нуклеарних бојевих глава.

    Чак без ракете далеког пресретања, која ће се обавезно појавити у будућем систему за противракетну одбрану, систем А-135 има могућност уништавања било које класе бојевих глава и извршава свој главни задатак.

    Русија ће узвратити ударац уз помоћ нуклеарне тријаде

    Систем А-135 је јединствен. Наравно да Израел, САД, Кина и Индија врше успешна тестирања и понекад стварају веома добре ракетне комплексе, али само руски А-135 је у приправности од свих копнених система који могу да одбијају ударац интерконтиненталних балистичких ракета. Међутим, то не треба доживљавати као свемогуће оружје. Систем је створен да би се главни град осигурао од ограниченог ракетног удара из било ког правца. 

    Верује са да систем има могућност да уништи око десетине компликованих балистичких мета. Притом, савремена интерконтинентална балистичка ракета може да пошаље неколико бојевих глава дуж појединих путања до мете, а сваку такву бојеву главу ће систем противракетне одбране схватити као посебан циљ.

    Може се претпоставити да ће и сам командни центар противракетне одбране бити један од главних циљева првог удара. Међутим, главни задатак система вероватно ће бити решен: он ће војно-политичком руководству земље пружити довољно времена да одлучи о нападу наше нуклеарне тријаде.

    Тагови:
    одбрана, ракете, Москва
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога