Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    0 821
    Пратите нас

    Након што су цео живот проживеле у нади да ће пронаћи своје најближе, сестре су се среле захваљујући здушној помоћи чељабинског полицајца, који се активно укључио у потрагу и помогао породици да се поново споји.

    На почетку Другог светског рата, сестре Јулија и Роза Харитонове су живеле у Стаљинграду, где су се преселиле из Пензе пратећи оца који је радио у штампарији. Још као младе су биле вредне, па је Роза радила у фабрици, а Јулија као телеграфисткиња.

    Породица Харитонових је имала укупно четворо деце. Кад је почео рат, најстарији Јуриј је отишао на фронт заједно са оцем, а близнакиње Роза и Гаља су са млађом сестром Јулијом остале у Стаљинграду где их је затекло бомбардовање.

    Деведесетчетворогодишња Роза Павловна се присећа да приликом евакуације током бомбардовања града, у општем метежу који је настао, није било могуће видети се са најближима. Није било времена за опраштање – све време су град надлетали авиони који су га бомбардовали.

    Совјетска противваздушна одбрана је даноноћно бранила град од напада противничке авијације
    © Sputnik / Слике са изложбе "Врућ снег Стаљинграда"
    Совјетска противваздушна одбрана је даноноћно бранила град од напада противничке авијације

    Породица је све време била уверена да је Роза погинула у бомбардовању фабрике, јер када су рођаци стигли до фабрике, тамо су затекли свеже рушевине. Међутим, Розу су упутили на другу обалу Волге, па одатле у Чељабинск, а њену сестру близнакињу Гаљу и млађу Јулију заједно са мајком у Узбекистан.

    Живот након евакуације

    Јулија Павловна је сачувала породичну фотографију на којој су овековечене три сестре: Гаља, Роза и она. На полеђини слике је својеручно написала да је Роза умрла 1942. године, иако је све то време њена сестра била жива и радила у фабрици у Чељабинску, истичући се као вредан радник.

    Након евакуације Роза је још дуго покушавала да сазна нешто о судбини својих најближих, али безуспешно. Иако није могла да поверује да су погинули, потрага није давала резултате. После рата је остала да живи у Чељабинску, удала се и у том граду је проживела цео свој живот.

    Победничка застава у центру Стаљинграда
    © Sputnik / Слике са изложбе "Врућ снег Стаљинграда"
    Победничка застава у центру Стаљинграда

    У међувремену је у Узбекистану Јулија Харитонова остала и без мајке и старије сестре – обе су погинуле у страшним условима евакуације. Јулијина мама је умрла од глади, а касније је од тифуса умрла и Гаља.

    „Мама је јако туговала због смрти мајке и сестре. Тада је мислила да је изгубила целу породицу. Сваки дан је одлазила на мајчин гроб, где ју је једног дана видела жена која јој је понудила да ради у дечијем обданишту. Управо та жена је одиграла велику улогу у даљој маминој судбини. Мама је накнадно одлучила да се врати у Пензу где је са породицом живела пре рата и заврши педагошку школу, после чега је затим практично цео живот радила у школи као учитељица”, прича Светлана, кћерка Јулије Павловне.

    Сличне приче

    Потрагу за рођацима изгубљеним за време рата наставили су и деца и унуци Јулије и Розе Харитонове. Аљона, унука Розе Павловне, је 2014. године послала молбу на сајт телевизијске емисије „Чекај ме” да јој помогну да пронађе сестре и старијег брата њене баке, али одговор није добила.

    „Тражили смо и сами, преко интернета, али без резултата. Мама се често стидела што је рођаци не траже, а ове године је посебно много пута плакала и присећала се – као да је предосећала да ће срести своју сестру”, прича Олга, кћерка Розе Павловне.

    Прошло је шест година откад је Аљона послала молбу за помоћ у проналажењу рођака њене баке на сајт емисије „Чекај ме” пре него што су молбу видела деца Јулије Павловне, која су такође покушавала да пронађу изгубљене рођаке.

    „Мама чак није ни тражила Розу, јер је била сполутно уверена да је погинула. Када смо предавали документа о потрази за рођацима, мама је наводила име свог старијег брата Јурија. Он је био позван на фронт и без обзира на све покушаје потраге, мама не зна да ли је жив или не. Нема га на списку погинулих, али ни на списковима заробљеника”, објашњава Светлана, кћерка Јулије Павловне.

    Прочитавши на сајту емисије писмо о потрази за Јуријем Харитоновом, породица Јулије Павловне је схватила да то није пука случајност. Међутим, сарадници емисије нису могли да дају скоро никакве детаљније информације о људима који су послали молбу 2014. године, осим да је писмо послато из Чељбинске области. Тада су деца Јулије Павловне затражила помоћ од чељабинске полиције.

    Потрага за изгубљеном сестром

    Молба из Пензе о потрази за несталом особом је 4. јануара 2020. године стигла до заменика начелника Истражне службе у Чељабинској области Николаја Олефира. Иако му је било јасно да су мале шансе да се пронађу изгубљени рођаци, имао је јаку људску жељу да помогне.

    Упркос томе што није располагао с много информација, полицајац је успео да пронађе Аљониног оца, сина Розе Павловне.

    Како је Олефир појаснио, иницијални подаци коришћени у потрази су били нетачни – погрешна је била година рођења Розе, као и година њене евакуације из Стаљинграда, па чак и име, које се, како се испоставило, пише другачије.

    Николај је наставио потрагу током новогодишњих празника и напослетку пронашао адресу на којој је живела породица Розе Павловне, па је те податке проследио породици Јулије Павловне. Међутим, испоставило се да породица Розе Павловне одавно не живи на тој адреси, па је у даљој потрази помогао интернет, као и бивши суседи који су имали сачуван број телефона Олге, кћерке Розе Павловне. Према њеним речима, телефонски позив рођака из Пензе ју је шокирао.

    „Подигла сам слушалицу и чула непознати глас који је рекао: ‘Здраво, ми смо ваши рођаци’. Испрва нисам разумела да се ради о маминој сестри, а на другој страни жице се зачуло плакање. И сама сам почела да плачем и чак сам хтела да замолим да се чујемо касније, јер никако нисам могла у све то да поверујем”, описује Олга.
    Сусрет након 78 година

    Роза Павловна се веома обрадовала кад је сазнала вести о пронађеној сестри, али су јој доктори због година забранили да отпутује у Пензу, будући да је удаљена скоро 1.200 километара. Тада се на пут спремила Јулија Павловна, коју је у Чељабинску са нестрпљењем чекала старија сестра.

    Олга, кћерка Розе Павловне прича како је њена мајка била јако нервозна уочи сестриног доласка и описује како је дан Јулијиног доласка био веома емотиван: „Када су је увели у кућу, обе сестре су се расплакале. У ствари, сви су плакали – и жене и мушкарци.”

    Према Олгиним речима, Јулија Павловна се учинила строжијом и суздржанијом од своје сестре, али су жене генерално биле доста сличне, чак су се исто и шалиле. Испоставило се да су Роза и Јулија својој деци дале имена своје мајке и старијег брата.

    Сада су сестре у контакту преко друштвених мрежа и позивају се у госте.

    „Много ме је обрадовала вест да ми је сестра жива. Пре тога сам живела као у мрачној шуми, не знајући да имам такву породицу”, прича Роза Павловна.

    Полицајац Николај Олефир, захваљујући коме је дошло до потресног сусрета сестара није присуствовао томе, али је преко интернета видео слику срећних сестара.

    „Драго ми је да сам могао да помогнем – сви много дугујемо њиховој генерацији, јер су због нас много тога преживели. Још као младе девојке су толико страхота доживеле: рат, глад, хладноћу, губитак вољених. И, ево, дочекале су деведест и неку годину”, завршава причу полицајац.
    Тагови:
    Велики отаџбински рат, Русија, Други светски рат, Чељабинск
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога