Она дневно обиђе око десет села у Новгородској области и узима узорке за тестирање од локалних становника.
Ирати је рођена у Шпанији у, по руским стандардима, у великој породици где је одрасла са братом и сестром. Она признаје да је на институту студирала без ентузијазма.
„За мене је то било досадно, али када сам се запослила, посао ми је изгледао веома интересантно, фасцинирао ме. Сећам се како је било занимљиво гледати ћелије епитела. Гледаш и разумеш да се може видети да човек болује од нечега, могу се пронаћи бактерије. Односно, мало сам се кајала што сам била таква нерадница“, рекла је Ирина уз осмех.
Руски језик је учила од детињства. Данас у њеном говору нећете чути странкињу, а и по души је већ као Рускиња. Боравиште је Ирати променила, али је професију сачувала. У Курску је положила испит по специјалности коју је имала у Шпанији, сачекала је документе и преселила се у Вороњеж, где је чекао вољени.
„То је било 2018. године. Ја сам радила као лекарски помоћник у клиничко-дијагностичкој лабораторији. Узимала сам крв из прста за леукоците, хемоглобин, као и брисеве, урин и разне биоматеријале“, објашњава Ирати.
Пре месец дана преселила се у Велики Новгород и запослила. А када је почела епидемија, Ирати је добила наређење да узима узорке за тестирање на вирус корона.
Како изгледа дан лаборанта
„Будим се у шест ујутру, идем у лабораторију, спремам кофер са свим потребним материјалима. И одатле идем по селима. У ’коронавирусном коферу‘ су епрувете, антибактеријске салвете, шприцеви, натријум-хлорид, хемијска, маске, рукавице, посуда за искоришћене материјале“, рекла је Ирина.
У Новгородској области има много села. Ако идете аутопутем, прилично је удобно али чим скренете наилазите на рупе. Ирати се не жали, али признаје да увече има осећај да јој кичма „отпада“.
„Осим маске и рукавица, имам и заштитну униформу. Она се закопчава и има капуљачу. Ту су и капа, наочари, добри респиратори, јастучићи за лактове, хируршке чизме скоро изнад колена. Опремљена сам од главе до пете“, објашњава она.
Мало је незгодно што после сваког пацијента Ирати мора да мења униформу. А она има и до 17 пацијената дневно.
„Космонаут“ на вратима
У селима често чекају Ирати као спасиоца, јер се са анализама које она узме коло среће окреће.
„Свако поставља питања: ’Када ће бити готово? Где се то ради? Да ли шаљу на тестирање у Сибир? Када ће ми саопштити резултате?‘“, набројала је Ирати.
Све брисеве из носа и грла она узима код куће, јер становници поштују правила карантина, нико не сме да излази напоље. Лекар унапред упозорава на правила процедуре: до тестирања не пити, не јести и не прати зубе.
„Понекад се људи уплаше када такав ’космонаут‘ дође на њихова врата и пси почињу да лају. Некада уопште не желе да ме пусте унутра јер мисле да их ја можда могу заразити. Тада им објашњавам да сам апсолутно стерилна и да сву одећу мењам“, рекла је она.
Али чешће је дочекују уз осмех и чак је позивају на чај, али она љубазно одбија јер нема времена. Ирати се сећа сваког пацијента и оних који су се у групи вратили из Турске и сада су у карантину и у оних који имају температуру 37,3.
Сада је Ирати навикла и свој посао је довела до нивоа аутоматизма, а у почетку су јој се, како каже, руке тресле и зној падао на очи. Неки пацијенти су је чак смиривали. И свакога је запамтила као разумног човека и захваљивала им се за то.
Охрабрује и даје наду
Добро је ако се радни дан заврши у шест увече, али без обзира на умор, Ирати се труди да буде добро расположена. Она не зна колико ће још радити у таквом режиму.
„Искрено речено, трудим се да не мислим на то. Наравно да желим да се све ово што пре заврши, јер свако од нас има ограничену енергију и ако исцрпиш свој организам, нећеш моћи да помогнеш следећег дана. Надам се да нећу морати да радим 24 часа дневно. Али ако буде потребно, ја сам спремна да радим свој посао.“
Да ситуација може да се погорша, Ирати зна из прве руке: читава њена породица је у Шпанији, где је епидемија посебно тешка.
„Тамо је јако тужно, људи су изоловани и иду само у најближе продавнице. Ако изађеш без рачуна из продавнице, добијаш казну 600 евра. Чак су људи код куће са маскама и рукавицама. Да би се некако забављали, играју бинго, шах, лото на балконима, покушавају да поправе расположење једни другима и да не клону духом. Разговарам са мамом и обе плачемо“, признаје Ирати.
Највише је забринута јер не може сада помоћи родитељима који сами много савета дају ћерки лекару, која је у директној борби са вирусом корона. Зато Ирати помаже сваки дан десетинама других људи да се ослободе страха и добију наду, она подржава и смирује друге, шали се и охрабрује људе.
„Не кајем се што сам изабрала ову професију. Чак сам и поносна, јер медицина без лабораторије не може даље. И можда је не лечим као лекари, али мој посао је јако важан, посебно данас“, закључила је Ирати.
Прочитајте још:
