Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    11674
    Пратите нас

    Генијални прорачун великог научника, колосални рад инжењера и радника, и на крају, срећан случај. Све ово је постало кључно за откриће сибирске, тј. тјуменске нафте – ресурса који је деценију хранио нашу земљу и храни је и данас. Шестедесет година је прошло од отварања првих нафтних бушотина. Како се све ово догодило?

    У двадесетом веку Русија се заиста „спојила са Сибиром“. Ово је било толико импресивно да је имало велики утицај на развој земље током читавог наредног периода. Совјетски „петро–долари“ и Брежњевљева стагнација, крах СССР-а, банкрот 1998. године, гомилање резерви и уклањање дугова који су се створили у последњих 15 година – све је то мање или више било повезано са експлоатацијом, потрошњом и извозом руске нафте. 

    Сибирску нафту су тражили 13 година

    Као и у сваком великом подухвату, готово је немогуће издвојити баш ту „реку Рубикон“, преко које је прешао обичан проконзул Јулије Цезар и постао римски диктатор. Сибирска нафта се није појавила одмах. Њено проналажење и откриће је резултат деценијског напорног рада. „Велику“ нафту на западном Сибиру су тражили активно 13 година. Потрага за нафтом у тјуменском региону је почела готово одмах након што се завршио Други светски рат, почетком 1947. године. Одлучујућу улогу су одиграли ставови и претпоставке једног од оснивача совјетске нафтне геологије, Ивана Гупкина.   

    Сибир
    © Sputnik / Фред Гринберг
    Потрага за нафтом у тјуменском региону је почела готово одмах након што се завршио Други светски рат, почетком 1947. године.

    Гупкинова теорија експлоатације нафте била је практично непозната у иностранству. Његови научни радови и уџбеници нису превођени на стране језике. Међутим, он се може назвати једним од оснивача биогене теорије о пореклу нафте као примењеног знања. Ствар је у томе што су органска структура нафте и могућност њеног добијања из биолошких супстанци, попут рибљег уља, успостављене у Немачкој у деветнаестом веку, али то знање није било примењено у пракси. Гупкинове заслуге не укључују само развој биогене теорије, већ и њену трансформацију у комплекс ефикасних практичних метода за проналажење налазишта нафте.

    Баш као што су Гупкинова дела била непозната на Западу, све до распада СССР, прича о открићу тјуменске нафте није била објављена. На пример, у класичном делу „Историја крупних открића нафте и гаса “ француског геолога Алена Перодона, први пут објављеном 1985. године, о открићу нафте и гаса у совјетском Сибиру биле су написане буквално три странице, док је америчком истраживању у Саудијској Арабији додељено цело поглавље.

    За то су углавном постојали добри разлози. Тајност у вези са нафтном и гасном индустријом у СССР није диктирала само совјетска заштитна параноја. Потрага за нафтом у Татарстану и Сибиру предузета је као покушај да се избегне рањивост главне старе нафтне провинције СССР – Азербејџана и Северног Кавказа.

    Рањивост азербејџанских налазишта

    „Рањивост“ није претеривање. Након потписивања пакта о ненападању између Немачке и СССР-а 1940. године, постојао је и чак почео да се примењује план заједничке англо-француске операције „Штука“, чија је сврха била уништавање нафтних поља у Бакуу. Како се испоставило након рата, британски Генералштаб је разматрао могућност напада на ова поља у другој половини 1942. године, у време највећих успеха нацистичких снага на Кавказу, како би спречио да совјетска нафта падне у руке Немаца. Такве војне припреме нису нестале ни након избијања Хладног рата. Нафтна поља Бакуа су увек била приоритетна мета у америчким плановима нуклеарног бомбардовања СССР-а. Стога је одлучено да се не оклева са геолошким истраживањем Западног Сибира након рата – 4. јула 1945. године Интегрисана комисија за нафту и гас при президијуму Академије наука СССР усвојила је резолуцију „О перспективи експлоатације нафте у Западном Сибиру“.

    Нафтне пумпе у Бакуу
    © AFP 2020 / MLADEN ANTONOV
    Нафтна поља Бакуа су увек била приоритетна мета у америчким плановима нуклеарног бомбардовања СССР-а.

    До велике сибирске нафте у то време остало је још дугих 15 година. Изненађујућа је чињеница да су масовни радови у Сибиру започети буквалном на чистом пољу захваљујући ауторитету Губкина и схватајући да „тамо нечег има“. Накнадно откриће огромне западно сибирске нафтне провинције за СССР је представљало дар судбине. Главни извор нафте и гаса није био само далеко од проблематичних и рањивих граница, већ је био буквално у срцу огромне земље, поуздано заштићен самом географијом.  Али је управо географија била и главна препрека у историји открића сибирске нафте.

    Ледени обелиск у Березову

    Током првих шест година, потрага за нафтом у близини Тјумена није дала резултате. Стотине километара цеви за бушење нису водиле никуда, и у најбољем случају су извлачили минералну воду на површину. Рад се често морао обављати у најтежим условима: лети по врућини на +45 степени, и зими када су мразови достизали -57.

    Отпорна бушотина Р-1, која је постала пресудна за целокупну индустрију нафте и гаса у Западном Сибиру, била је тек 51. по реду и укључена је у обичну „мрежу“ уз помоћ које су направили општу геолошку карту региона. На њену ефективност је утицао комичан случај: место бушења које је првобитно показивала карта било је на територији рекреативног центра на обали реке Казим. Или због тога што окружне власти нису хтеле да покваре рекреативни центар, или због недовољне пловности реке, бушотину обичне „мреже“ су померили за читавих 50 километара на подручје малог села Березово. Али овај пренос бушотине је постао пророчански.

    Шеф истраживачке групе Александар Бистрицки почео је бушење Р-1 са ентузијазмом. Средства из Москве су каснила, па је морао ићи и позајмљивати горива и мазива у другим организацијама, да би успео са бушењем у сезони.

    Сибир
    © AFP 2020 / JEFF PACHOUD
    Током првих шест година, потрага за нафтом у близини Тјумена није дала резултате.

    Међутим, Бистрицки није успео да тријумфује: у априлу 1953. године, из непознатог разлога, уклонили су га са радова на бушотини у уклоњен је са своје функције. Наводно искусни геолог није хтео да вуче тешку, гломазну опрему за бушење неколико километара кроз мочваре, већ је поставио бушачки торањ тамо где су га истоварили са шлепа, неколико километара западно од села Березово, на обали реке Вогулке. Будуће откриће је спасила чињеница да је нови шеф групе за бушење Григориј Сурков, наставио да гради бушотину, у потпуности се придржавајући плана свог претходника, не узимајући у обзир тачку на карти коју је поставила велика власт.

    Прво откриће гасног налазишта у Сибиру дошло је сасвим изненада: 21. септембра на дубини од 1344 метра, група се већ спремала да заврши прокопавања бушотине почела је са подизањем алата. Када је преостало да се подигне само око 200 метара цеви, бушотина Р-1 је почела да избацује воду и гас. Призор огромне фонтане која кључа и избацује воду на око 50 метара, толико је уплашио мештане да је готово цело село побегло на другу страну реке Сосве.

    Река Сосва
    Призор огромне фонтане која кључа и избацује воду на око 50 метара, толико је уплашио мештане да је готово цело село побегло на другу страну реке Сосве.

    Група за бушење није могла ништа да уради са огромном гасном фонтаном. Штавише, умешало се и нагло захлађење које је отежало све хитне радове. Оставили су опрему, успевши само да у најтежим условима измере количину гаса, која је дневно износила скоро милион кубних метара . Током зиме опрема се претворила у огроман ледени обелиск.

    Укроћивање гасног змаја је поверено враћеном на дужност Бистрицком. После зиме, када се торањ коначно отопио, требало је још три месеца: бушотину су притисли тешким раствором од глине и постављени су затварачи. Тако је пронађено прво налазиште гаса у Западном Сибиру. Али до првог открића сибирске нафте је остало још седам дугих година.

    Река Конда је била пресудна

    „Званични“ датум откривања тјуменске нафте је прилично произвољна ствар. Први извиђачи су кренули на север од Тјумена још 1958-1959. године, али очигледно нису ишли како треба. Ситуација се променила тек након годину дана, када су на север области, на подручје реке Конде, послали бригаду мајстора за бушење Семјона Урусова. Према Урусовим сећањима, након добијања ове наредбе, део бригаде се побунио: радници нису горели од жеље да напусте опремљени град Тавду и упуте се у дубоку тајгу. На крају је мање од половине бригаде одлетело у експедицију на Конди, 11 људи на челу са Урусовим, који су у лето 1959. године допремљени авионом до притоке Конде.

    Даље је улогу одиграо „господин случај“. Због дефицита радника, Урусов није могао остати близу села Шаим, где је према плану било потребно поставити опрему за бушење, а није било локалних сељака који су желели да напусте фарму ради хонорарних послова. Стога је Урусов наредио да се постројење помери 25 километара источно. Тамо се налазило село Мулимја, где је било могуће запослити раднике са локалне фарме дрвне индустрије. То су и учинили. Чланове који су пристигли су сместили у локалне куће. Сви бивши помоћни бушачи постављени су за главне, а на њихово место су дошли локални становници.

    Река Конда
    На крају је мање од половине бригаде одлетело у експедицију на Конди, 11 људи на челу са Урусовим, који су у лето 1959. године допремљени авионом до притоке Конде.

    Истражна бушотина Р-2 близу села Ушја је 25. септембра 1959. године дала први прилив нафте, са малом стопом производње за то време, само око једне тоне дневно.

    Данас то изгледа као добар резултат, али крајем 1950-их то је била практично нула, бушотина неприкладна за индустријску експлоатацију. Али то је био резултат који је дао нову наду.

    У суштини, само је одлучност Урсова спасила ситуацију. Ствар је у томе што је он за навигацију 1959. године добио само један караван са опремом и техником, који је успео да за кратко сибирско лето стигне до Иртише и Конде из Ханти-Мансијска. Други караван, због раног замрзавања на ушћу Конде, морао је да се врати, остављајући групу без добре половине опреме.

    Хитна изградња аеродрома

    Као резултат тога, неке од најпотребнијих материјала су морали доставити авионима Ан-2 до места слетања, коју су хитно ископали и направили на периферији села Ушја. Много опреме је морало да се направи на лицу места, уз подршку мулиминске фарме дрвне индустрије, која је групу снабдевала дрвима. Дизелски мотори за бушење су испоручени преко зимских путева. Провели су сву зиму 1959/1960. године припремајући се за наредну сезону бушења. Нова места су морала да буду опремљена, као и увек, у мочварама и непроходној тајги, са мразом од -40 степени.

    Али тако велики напори Урусова и његових радника су дали добар резултат – стопа производње следеће бушотине Р-7, која је завршена 30. априла 1960. године на званично одобреном Мулиминском тргу, била је од 10 до 12 тона дневно. Такав резултат је већ био најава праве, „велике“ нафте.

    И она, велика нафта, је стигла. Група Урусова је 13. јуна завршила бушење још једне у низу бушотине Р-6, прокопавање на дубини од 1523 метра завршено је за 18 дана. Четири дана касније бушотина је перфорирана и 18. јуна су добили дуго очекивану фонтану прве тјуменске нафте. Резултат није био само дуго очекиван, већ и важан да је након поруке Урусова, шеф Тјуменске експедиције Михаил Шалавин лично одлетео на Конду. На бушотини је неколико пута отварао вентил и визуелно одређивао проток нафте, док се није увео у њен индустријски капацитет. Након тога он је у Тумену дао чудну поруку на радију на азербејџанском језику: „Ики јуз али – уч јуз!“ („Двеста педест–триста!“). Срећом, шеф Тјуменског одељења за геолошку производњу је био Разл Ерве, који је као и Шалавин, дошао у Тјумен са нафтних поља у Бакуу, он је чекао ту поруку и разумео је: нова бушотина даје 250–300 тона нафте дневно! Ово је била велика победа!

    Прочитајте још:

     

    Тагови:
    Русија, нафта
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога