Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    1272
    Пратите нас

    Да ли је Совјетски Савез могао 1939. године да закључи антихитлеровски споразум са Француском и Великом Британијом, уместо споразума Рибентроп—Молотов? До каквих резултата би довео такав план и шта су Москва, Лондон и Париз мислили о овоме?

    Постојале су шансе да се такав споразум закључи, а декласифовани шифровани телеграми совјетских дипломата говоре детаљно о томе.

    Након неуспеха „политике успостављања мира“ и немачког ултиматума Пољској у марту 1939. године поводом такозваног Гдањског коридора, чак је и део конзервативне западне елите схватао да је немогуће зауставити Хитлерову агресију на Европу без стварања широке коалиције, укључујући СССР. Почело је испитивање положаја СССР: да ли Москва може учествовати у таквој коалицији? 

    Шанса је постојала

    Међутим, проблем је био у томе што су се током ових преговора Москви очито постављали неиспуњиви захтеви. Они су се углавном сводили на то да Совјетски Савез сам, без туђе помоћи, прими ударац Немачке, а касније ће, можда, западни савезници помоћи Русији. Почетком априла 1939. године је постало јасно да совјетска влада неће „играти како западне државе свирају“. Истовремено, позиција Пољске је стално ограничавала дипломатске активности које су имале за циљ проналажење компромиса за стварање антихитлеровске коалиције.  

    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године
    © Фото : Историко-документальный департамент МИД России
    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године

    Москва је, са своје стране, упознавши се са британским и француским предлозима, у најкраћем могућем року (буквално за неколико дана) могла да створи сопствену верзију савезничког споразума, која би гарантовала положаје источноевропских и лимитрофних земаља (назив земаља које су после Октобарске социјалистичке револуције на периферији бившег Руског царства: Естонија, Литванија, Летонија и Финска), али истовремено не би нарушавала интересе Совјетског Савеза и не би га претварала у главни објекат немачке агресије уз пасивну контролу Запада. Овај споразум је имао све шансе за успешан закључак, што је у теорији могло да заустави Хитлерове амбиције и Други светски рат. 

    У савременој западној историографији однос према догађајима из априла 1939. године је двосмислен. 

    Са једне стране, постоји тенденција да се за све окриви СССР („ми смо им предложили, а они су одбили“). Са друге стране, многи, посебно у британским академским круговима, отворено кажу да су се Лондон и Париз запетљали у своје планове и интересе и властитим рукама уништили скоро готову дипломатску структуру. Ипак, постојала је шанса, и могла је бити реализована на основу предлога и теза које је совјетска влада предложила у априлу 1939. године. 

    Само је неразумљиво понашање Лондона и Париза довело, након неколико месеци, до промене конфигурације снага у Европи и на крају је приморало Москву да закључи споразум са Немачком, такозвани пакт Рибентроп—Молотов. Одговорност за то с јаким разлогом могу сносити владе Чемберлена и Даладјера, које су на невероватан начин замрсиле совјетске предлоге. 

    Антисовјетска конфигурација

    Генерално, до пролећа 1939. године, политичка конфигурација у источној и југоисточној Европи (централна више није постојала: то је био један велики Трећи рајх) развијала се на следећи начин.  

    Пољски министар спољних послова Јозеф Бек долази 6. априла у Лондон са циљем да од Велике Британије добије гаранцију независности Пољске и неприкосновености њених граница. Лорд Халифакс се усмено саглашава, а очекује се да ће писмени англо-пољски споразум о војној сарадњи бити оформљен касније. 

    У исто време, Варшава са Румунијом закључује посебан споразум о узајамној помоћи, који садржи стандардне формулације о томе да обе стране треба да прискоче у помоћ једна другој у случају агресије од треће државе. Москва овај споразум доживљава првенствено као антисовјетски: Пољска и Румунија имају заједничку границу на Карпатима и Галицији, па је, технички, формиран уједињени фронт против СССР од Балтичког до Црног мора.  

    Поред тога, још увек постоји могућност да Пољску и Румунију, заједно или појединачно, Немачка увуче у орбиту својих интереса без директне војне агресије. Немци су развили невероватну дипломатску активност у источној Европи, покушавајући да све земље региона подреде свом утицају. 

    У балтичким земљама се такође из све снаге спроводи про-немачка пропаганда. Спољна обавештајна служба СССР-а добија информације да се, под одређеним околностима, Летонија и Естонија могу одрећи државне независности у корист немачког протектората (у Литванији је ситуација компликованија). Највероватније, Велика Британија добија исте информације. Лондон и Варшава почињу да развијају план за заједнички десант у Лијапају, са циљем да искористе ову летонску луку и спрече да оде у руке Немаца и обезбеде оперативну базу за пољску флоту у Балтичком мору. Када ова чудна авантура пропадне, британска влада ће предложити маршалу Ридз-Смиглију да евакуише савремене бродове пољске флоте из Балтика, али пољски министар одбране је одбио то да уради. 

    Авантуристички пољски план са покушајем превентивног заузимања летонијских лука у пролеће 1939. године (Пољска је замислила да је велика војна сила) још увек је мистериозна и потпуно затворена прича. Ово је још један разлог због којег тренутни талас објава предратних докумената захтева посебно изучавање.

    Североисточни правац немачке агресије“ је наводни десант немачких трупа кроз луке Летоније, уз активну подршку Естоније, и очигледно уз пристанак летонијске владе. У савременим историјским и политичким дискусијама ова завера је скоро потпуно заборављена или игнорисана. Али у пролеће 1939. године, такву могућност су озбиљно разматрали не само у Москви, већ и у Лондону.  

    Русофобија и антисемитизам

    Данас је уобичајено представљати Летонију и Естонију као јадне овчице, које су тоталитарна чудовишта — Немачка и СССР, растргли на комаде. Али у пракси су режими у тим земљама у то време активно сарађивали са Берлином и то је могло да се заврши било чиме. А конфигурација предвиђеног ратишта у случају напада Немачке на СССР променила би се радикално.  

    Став Пољске се састојао у категоричком одбијању било каквих савезничких односа са СССР-ом из идеолошких разлога. Штавише, ове „идеје“ нису биле толико политичке природе (борба против бољшевизма и тако даље), колико су представљале чисто националне рефлексије. Непријатељство према свему руском је било допуњено старим пољским антисемитизмом. 

    Сада се у Пољској шири мишљење да је одсуство жеље за склапањем савеза са СССР-ом или дозвола делу Црвене армије да уђе на пољску територију, рефлексија на догађаје из совјетско-пољског рата 1919-1921. године, када су за трупама Тухачевског све до Варшаве ишли комесари који су вршили совјетизацију на пољској територији.  

    Влада „совјетске Пољске“ на челу са Феликсом Ђержинским није учествовала у томе, а ти комесари су не само пољски, него и руски језик (нису били етнички Руси), говорили са напором. Све је то било праћено насиљем и убиствима, пре свега католичких свештеника. То су биле чињенице које је лепо описао Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“. И наводно је управо та околност и „нелојалност“ јеврејског становништва у Варшави била један о разлога за експлозију антисемитизма у међуратној Пољској, и неспремности да успоставе контакт са бољшевицима. У савременој Пољској јако воле таква квази-психолошка оправдања за своје понашање у предратном периоду. Овај изговор није баш добар. 

    Чудни предлози

    Одмах након Бековог одласка у Варшаву, Лондон и Париз су се обратили Москви с предлогом да потпишу неку врсту званичне објаве о међусобној помоћи у случају агресије Немачке, у којој ће бити загарантована безбедност Пољске и Румуније. Накнадно је та околност почела да се тумачи као својеврсни покушај склапања антихитлеровске алијансе. 

    У ствари, предлог је звучао веома чудно. Текстови споразума које је предложила Велика Британија сачињени су на такав начин да се створио утисак о отвореном „каналисању“ немачке агресије на исток без икаквих јасних гаранција Велике Британије и Француске. Није чак ни било претходно осмишљених или договорених механизама интеракције.  

    Слични сигнали су стизали и из Париза, са једином разликом што је немачкофил Боне (министар спољних послова Француске, издајник Француске) који је у почетку био настројен антисовјетски, иако је покушао француским шармом и љубазним говорима да изглади ту кључну околност у разговорима са совјетским опуномоћеним представником Јаковом Сурицом. С тим у вези било је лакше комуницирати са Британцима, јер су они изгледали искреније у односу на лицемерје Бонеа. 

    Литвинова идеја

    Након што је проанализирао све ове сигнале, народни комесар Литвинов је већ 9. априла написао белешку Стаљину у којој предлаже да не подржи било какве иницијативе које укључују једностране обавезе СССР.

    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године
    © Фото : Историко-документальный департамент МИД России
    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године

    Совјетско министарство спољних послова се позивало се на потребу за развијање практичног става, укључујући и војна питања, а не на објављивању декларација које нису биле испуњене конкретним садржајем. Поред тога, положај Пољске (Румунија се понашала крајње пасивно и само је погоршавала ситуацију преко амбасадора у Лондону Виорела Тиља) није омогућавао конкретизацију било каквих споразума које су СССР, Велика Британија и Француска могле постићи између себе. Истовремено, Москва је настојала да у коалицију укључи што више потенцијалних савезника, укључујући чак и Турску са којом су паралелно вођене интензивне консултације. На крају крајева, Совјетски Савез је морао да преузме иницијативу за израду таквог нацрта коалиционог споразума који би искључио једностране обавезе Москве и не би СССР оставио у изолацији на заједничком фронту од Балтика до Црног мора, да се суочи с још увек недовршеном пронемачком коалицијом. 

    Већ 15. априла 1939. године народни комесар Литвинов је генерално формулисао принципе совјетског одговора на предлоге Велике Британије и Француске, на којима ће се заснивати иницијатива СССР. Народни комесар је послао белешку Стаљину на разматрање истог дана. 

    Стаљинове исправке

    Стаљин и Политбиро су разматрали предлог један дан. Као резултат тога, Литвинов предлог се удвостручио, и коначна верзија од 17. априла није садржала четири, већ осам параграфа. 

    1.    Велика Британија, Француска и СССР закључују споразум на период од 5 до 10 година о међусобној обавези да једни другима одмах обезбеде све врсте помоћи, укључујући и војну, у случају агресије у Европи на било коју од држава уговорница. 

    2.    Велика Британија, Француска и СССР се обавезују да ће пружити све врсте помоћи, укључујући и војну, државама Источне Европе које се налазе између Балтичког и Црног мора и које се граниче са СССР, у случају агресије на ове државе. 

    3.    Велика Британија, Француска и СССР се обавезују да ће у најкраћем року размотрити и утврдити обим и форму војне помоћи, коју све државе споразума пружају у складу са параграфима 1 и 2. 

    4.    Британска влада објашњава да се помоћ коју је обећала Пољској односи на агресију искључиво од стране Немачке (совјетска влада није прочитала текст англо-пољског уговора, али се касније испоставило да и енглеска и пољска верзија уговора не садрже реч „Немачка“, већ се помиње само одређена европска држава, што би се могло протумачити и као антисовјетска алијанса).

    5.    Савезнички споразум који је постојао између Пољске и Румуније проглашен је важећим у случају било какве агресије на Пољску и Румунију, али се потпуно поништава ако је усмерен против СССР. 

    6.    Велика Британија, Француска и СССР се обавезују да после почетка ратних акција неће започети било какве преговоре и да неће склопити мир са агресорима одвојено једна од друге и без заједничког договора све три силе.

    7.    Одговарајући споразум потписан је истовремено са конвенцијом која се мора оформити на основу 3. параграфа. 

    8.     Признање да је Великој Британији, Француској и СССР-у потребно да започну заједничке преговоре са Турском о посебном споразуму о међусобној помоћи.

    Прво је требало да се ови предлози пренесу преко амбасадора Велике Британије и Француске у Москви. Али тада је Литвинов с обзиром на значај догађаја, наредио да се овај документ пошаље у Лондон Мајском и у Париз Сурицу, да би они на лицу места однели совјетске предлоге владама Велике Британије и Француске. 

    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године
    © Фото : Историко-документальный департамент МИД России
    Шифровани телеграми совјетских дипломата, пролеће 1939. године

    Литвинов се плашио да би Пољска могла, не само иза леђа СССР-а, него и Велике Британије и Француске, водити одвојене преговоре са Хитлером. И ти преговори се могу завршити или по чехословачком сценарију (још једна у низу, четврта подела Пољске са пребацивањем Шлеске и Помераније под немачку контролу, под изговором да чува „Берлинку“ — стратешки аутопут Берлин-Кенигсберг), или потпуним преласком Пољске у немачки логор уз формално очување независности. 

    Ни Народни комесаријат за спољне послове, ни совјетска обавештајна служба нису имали тачне информације о могућностима таквих преговора између Берлина и Варшаве. Али постојала је алармантна чињеница: пољски амбасадор у Берлину је неочекивано отишао у Варшаву „на консултације“,  а неколико дана касније се такође изненада вратио у Берлин. Није било познато каква упутства је добио од Бека, а то је било алармантно. Да су Пољаци у том тренутку направили неку смицалицу, сви преговори са Лондоном и Паризом и тако интензивна разрада принципа савеза би се распали. Целокупна конфигурација споразума се могла срушити због понашања Варшаве. 

    Тек крајем априла 1939. године, први пут су формиране претпоставке да се у Европи може формирати прави савез великих држава против хитлеровске агресије, а не онај заснован на речима. А тај савез је формиран на основу совјетских теза о спољној политици, које су у основи разрађене у Народном комесаријату за спољне послове и одобрене од стране Политичког бироа. 

    Прочитајте још:

    Тагови:
    СССР
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога