Слушајте Sputnik
    Русија
    Преузмите краћи линк
    0 517
    Пратите нас

    У фебруару 1991. године нафта је нагло појефтинила. Совјетски лидери били су збуњени, јер су односи између Москве и Вашингтона били све бољи, док је хладни рат постао историја, па није било разлога за манипулисање и међусобно подривање економија. Управо је тај колапс постао фаталан. Планска економија није издржала и Совјетски Савез се распао.

    Ускратити нафту савезницима

    „Цена нафте је од Бога“, знали су да се нашале совјетски чиновници, пише Стивен Коткин у својој књизи „Избегнут Армагедон“. Заиста, какве год прогнозе да су давали економисти, цена црног злата је често зависила од непредвиђених околности.  

    На пример, на прелазу из осамдесетих у деведесете, барел „Брента“ коштао је 18 долара. Планска економија се једва држала, републике су се жалиле на тотални дефицит. „Преживели смо тада, снаћи ћемо се и сада“, академици, који су припремали извештаје члановима Централног комитета, нису клонули духом.

    Уочи перестројке, реформи које је започео Михаил Горбачов 1985. године, нафта је са 32 долара пала на десет долара. Опоравак земље при дефициту валуте био је компликован. Морали су да смање извоз енергетских ресурса у Пољску и Прибалтичке земље.

    „Морамо да се прво побринемо за наше људе. Незамисливо је давати савезницима јефтину нафту по ценама које су пет-шест пута ниже од светских“, негодовао је Горбачов.
    „Наш утицај у Пољској, Летонији, Литванији и Естонији се 90 процената заснива на нафти. Идеологија и совјетска војска мало утичу на те земље“, узвраћа саветник генералног секретара Георгиј Шахназаров (цитат из књиге Вилијама Таубмана „Горбачов. Његов живот и време“).

    Извоз је заустављен, али то није помогло. Почетком деведесетих прибалтичке земље су саопштиле да излазе из Совјетског Савеза. И Кавказ је размишљао о суверенитету.

    У трци за црним златом

    Нестабилност на нафтном тржишту је често провоцирала Саудијска Арабија. Ријад је нагло повећао производњу, прво 1985. године, а затим 1991. године, што је оборило цене енергената. Саудијци су своје поступке објаснили непридржавањем споразума земаља ОПЕК-а. Наводно су повећали извоз нафте и Арапи су добијали мање прихода.

    Противречности између извозника нису се ограничавале само на политику. Хладни рат се сматрао барометром који одређује ситуацију на тржишту нафте.

    На пример, инвазија СССР-а на Авганистан 1979. године изазвала је пометњу у монархијама Персијског залива. Саудијска Арабија је отворено стала на страну муџахедина, испоручивала им оружје и новац. Међутим, појавио се страх да ће се Москва осветити. Саудијска Арабија није могла да се сама супротстави нуклеарној велесили и зато се обратила Сједињеним Америчким Државама.

    „Интерес Американаца на Блиском истоку је увек био усредређен на црно злато. Бели дом и сада сматра да је нарушавање маршруте транспорта енергетских ресурса претња безбедности. Чим је Ријад затражио помоћ, Вашингтон је одговорио. Подршка Арапима је обећавала ниске цене нафте, што је нарочито привукло САД“, објашњава стручњак Руског савета за међународне односе на Блиском истоку Руслан Мамедов.

    У Вашингтону су схватили да ће пад цена нафте довести до проблема у совјетској економији. Али нису могли ни да претпоставе размере штете. Скоро до 1991. године западне службе су у својим извештајима бележили да „нема знакова економске кризе у Совјетском Савезу“.

    Америчке закулисне радње

    Да се социјализам пољуља помоћу колапса нафтних тржишта предложио је саветник тајних служби Ричард Пајпс.

    „Зависност совјетске економије од цена нафте је очигледна. Дестабилизација енергетског тржишта озбиљно ће закомпликовати живот социјалистичких земаља", наводи у својој књизи „Комунизам" извод из белешке с почетка 1980. године.

    Директор ЦИА Вилијам Кејси који се специјализовао за подривање економске моћи противника био је скептичан према идејама Пајпса, али је предлог ипак био представљен председнику. У дневнику Роналда Регана постоји белешка о брифингу у Белом дому 26. марта 1981. године.

    „Од седамдесетих година Совјети све више зависе од међународне трговине. Извоз пшенице и нафте на светско тржиште су основни извори пуњења социјалистичког буџета“, наводи Реган тезе помоћника.

    Председник је био изненађен таквим аргументима. Њему се чинило да је планска економија затворена, независна од светске трговине. С обзиром на трошкове Москве на наоружање, Реган је сматрао да Совјети нису у опасности.

    У новембру 1982. године амерички лидер је потписао директиву о националној безбедности. Дали су налог специјалним службама да ослабе совјетску економију. Али о колапсу СССР није било речи. У Вашингтону нико није веровао да је то могуће.

    Олује са Блиског истока

    Постојао је и трећи фактор који је утицао на цене нафте. Садам Хусеин је 1991. године напао Кувајт и вредност црног злата је порасла. Конфликт у Персијском заливу је испровоцирала нестабилност на тржишту енергената.

    Осамдесетих година су се борили Ирак и Иран, највећи светски добављачи енергената. Американци су помагали Хусеину, надајући се да ће поткопати утицај Техерана. Сукоб је исцрпео економију обе земље, а Багдад је морао да плаћа рачуне са спољним партнерима.

    Ирачки лидер је тражио да му се опрости дуг. Рат са Ираном је трајао скоро десет година. Хусеин је уверавао да је то одвратило режим ајатолаха да нападне Арапе и главног савезника Американаца у региону, Израел. Али његови аргументи су одбачени. Тада је затражио смањење производне квоте како би, на рачун раста цена, повећао буџетске приходе и отплатио кредите. И опет је одбијен.

    Хусеин је оптужио суседни Кувајт за крађу нафте и објавио му рат. САД су били против Ирака. Уз подршку арапских монархија и западних савезника, у Персијском заливу је почела операција „Пустињска олуја“. Док је кампања вођена, на тржиштима је била олуја.

    „Пале су цене нафте, због чега је и СССР био погођен. Деведесетих је завршен Хладни рат. Москва је успостављала контакте са Вашингтоном и није се противила операцији 'Пустињска олуја'. Американцима је било важно да покажу ко је сада главни на Блиском истоку. Пад цена нафте им је ишао на руку, али се позиција Савеза погоршала“, рекао је Мамедов.

    Усред операције „Пустињска олуја“ Евгеније Примаков се састао са лидерима земаља Блиског истока. Кувајтски емир му се пожалио на „незахвалност Хусеина“ за помоћ током иранско-ирачког рата.

    Ирачки лидер је објаснио Примакову инвазију на Кувајт као „заверу Запада“. „Нисам могао да ћутим, када је Кувајт по договору Саудијске Арабије, а под притиском САД-а, решио да нагло снизи цену нафте“, појаснио је Хусеин.

    Акумулирани ефекат

    Међутим, не треба категорички тврдити да је Запад оборио цене нафте како би се СССР распао. Већина историчара и економиста слаже се да су се проблеми у совјетској економији акумулирали деценијама. Колапс нафтног тржишта само је подстакао пад.

    „Релативно богатство и искључиви утицај Савеза на светској сцени били су купљени за доларе од нафте. Увозили су храну, јер совјетска села нису могла да обезбеде храну за градове који су расли. Велика средства су потрошена на куповину тенкова и ракета. У обиљу нафте Москва је постала неопрезна“, сматра специјалиста за енергетску безбедност Михаил Оверченко.

    Руски економиста, заменик председника руске владе почетком деведесетих Јегор Гајдар је у обраћањима и књигама више пута подвлачио да је „неочекивани крах совјетског система резултат неефективне политичко-економске конструкције“. Он је често критиковао оне, који су веровали да је распад СССР-а резултат међународних интрига.

    „Ако заузмемо овај став, није тешко објаснити шта се догодило крајем осамдесетих и почетком деведесетих у нашој земљи. Такође је неопходно узети у обзир дугу руску традицију приписивања сопствених проблема страним сплеткама“, говорио је Гајдар.

    Економисти критикују и западне лидере, који су веровали у свемоћ совјетске економије. Како би је спасио, Горбачов је тражио кредите од Европе и САД, али они нису озбиљно схватали његове молбе. Није било довољно кредита и у децембру 1991. године СССР се распао.

    Пад цена нафте се догодио и после деведесетих. Последице су болно утицале на политике и економије држава које зависе од снабдевања енергентима, а то није само Блиски исток. Чак је и Русија, само 30 година након распада СССР-а, смањила своју критичну зависност од колебања на тржишту нафте.

    Тек прошле године, први пут у модерној историји земље, удео прихода који немају везе са нафтном сфером у буџету коначно је порастао на 70 процената. Тешке лекције је тешко научити, али нису узалудне.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Блиски исток, економска криза, Саудијска Арабија, Америка, Михаил Горбачов, Пустињска олуја, нафта, Совјетски Савез, СССР
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога