Драги читаоци, част нам је да вам саопштимо да Глас Русије мења своје име и прелази на нови вебсајт. Сада ћемо се звати Спутник, новинска агенција и радио. Све наше најновије информације наћи ћете на адреси: http://rs.sputniknews.com. Молимо вас да ажурирате ваше веб адресе и останите са нама!
13 септембар 2013, 20:48

Геополитичка анаконда око Евроазије

Геополитичка  анаконда око Евроазије

Гост наше емисије је Душан Пророковић, политиколог, извршни директор Центра за стратешке алтернативе. У последње време појавило се много занимљивих тема геополитичког карактера. Недавно је наш гост објавио чланак под називом «Косово је Сирија».

Искористио бих тај назив ради илустрације следећег: држава под управом Башара Асада, као што је некада, 1999. или 2008. године – аутономна покрајина Косово, постала је нова арена политичког супротстављања између Москве и Вашингтона. Заправо, чак је и реторика слична: у свом чланку, објављеном у једном америчком издању, председник Владимир Путин је истакао да ће напад на Сирију водити «тоталном дисбалансу система међународног права». Овај систем су већ расклимала два претходника Обаме- прво извршивши агресију против суверене државе, а затим признавши независност једног дела њене територије.

Још једна тема је, без сумње, прикључење Јерменије царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана. Овде није реч само о новом тржишту, колико о томе да тај корак Јеревана многи тумаче у контексту евроазијских интеграционих процеса. Да почнемо од тога.

Господине Пророковићу, да ли се САД боје «ресовјетизације»? Између осталог, у којој мери је иначе коректно третирање евроазијске интеграције као покушаја стварања новог Совјетског Савеза? Који је ако већ о томе говоримо, био релевантан геополитички супарник Вашингтона.

Разлика између Евроазијског савеза и Совјетског Савеза је огромна. Пре свега, у садржини. Евроазијски савез настаје на сасвим другачијим основама. Совјетски савез је био формиран на основу једнопартијске идеологије као заједница у којој су се пре свега третирала одређена социјална права и социјална категорија, а друга питања су науштрб тога занемаривана. Што се самог појма „ресовјетизације“ тиче, уопште није коректно употребљавати га. Не само због суштински различите садржине и основе на коју се ствара Евроазијски савез, него и због тога што ће географски Евроазијски савез изгледати сасвим другачије. Интеграција коју су започеле да стварају Русија, Белорусије и Казахстан може се проширити и јужно – на Иран, на пример, - чак и источно на неке земље. Питање је односа са Кином и Монголијом. А може се ширити и западно, пре свега ка Балкану и средњеевропском простору. Појам „ресовјетизација“ се користи пре свега да би се интеграција и све активности везане за Евроазијски савез представили у негативном светлу америчкој јавности. Ако се добро сећам, прва је тај појам искористила бивши државни секретар САД Хилари Клинтон. САД имају јасан интерес за овладавање средњеазијским простором. У доброј мери су и напредовале у том погледу. Америчка војска је данас стационирана у Авганистану, има стратешку сарадњу са Пакистаном, већ је предузимано низ мера како би се санкционисао и контролисао Иран. То је и геополитички циљ, али је и циљ који се тиче овладавања ресурсима, пре свега енергентима и водом, која ће вероватно бити важан ресурс друге половине XXI века. У том контексту је сметња и Русија, која у одређеном контексту представља географског непријатеља Сједињених Америчких Држава.

У свом истраживању «Како Америка може да одржи глобалну доминацију» истичете да је један од најефикаснијих начина слабљења Русије дестабилизација Ирана. Које још чиниоце у том смислу можете да поменете?

Тај процес је започет још 1999. године на Балкану. Настављен је на Блиском истоку и у Средњој Азији. Оно што је актуелно и најбитније јесте сиријско питање. Дакле, Сирија је врло важна карика у том покушају опкољавања и исцрпљивања Русије. Тај процес би се вероватно наставио у Ирану, а затим би се усмерио ка северу, ка Казахстану, Узбекистану и осталим државама које се ослањају на руску границу. Још у старим плановима Алфреда Махана па надаље, преко Макиндера и низа других америчких и британских теоретичара, писано је о томе како се мора развити једна геополитичка анаконда око Евроазије, око такозваног срца света, која би се пружала од Скандинавије на западу па чак до Корејског полуострва на истоку. Ако погледамо период биполарног света и СССР, можемо видети да је та геополитичка анаконда била смештена јужније него што је данас. Дакле, западним центрима моћи је успело да је помере ка северу, ближе данашњој руској граници, и уколико би се овим трендом наставило, вероватно је да би сама Русија била угрожена, односно поједине њене аутономне области и републике. Односно, да би западне земље гледале да изазову кризу у одређеним подручјима које данас припадају Русији. То су упозоравали и многи руски теоретичари – од Александра Дугина, Игора Панарина, па све до Леонида Ивашова. Што се тиче унутрашње димензије и покушаја унутрашње дестабилизације Русије, мислим да је очита намера Сједињених Америчких Држава да се покуша са економским исцрпљивањем Русије, а то се најлакше може остварити тако што ће Русија бити увучена у један нови рат, тако што би Русија морала да издваја енормна средства за одржавање сопствене безбедности. И то није ништа ново. То је већ виђено током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Хоће ли бити војне интервенције у Сирији, односно каква је вероватноћа да се то заиста и догоди?

Одређене интервенције мислим да ће свакако бити. Дали ће то бити масовна интервенција са употребом свог расположивог оружја или ограничена, то остаје да се види. Оно што је обележило сиријску кризу са једне стране јесте да Сједињене Америчке Државе немају никакву излазну стратегију и свако одустајање од интервенције би представљало велики пораз председника Обаме. Такође постоје и врло утицајни кругови у Вашингтону који стално понављају, и то се може видети у америчким медијима, да против Сирије се мора интервенисати како би се поразиле Русија и Кина. Русија и Кина су до сада успеле да блокирају интервенцију, да је не дозволе, али питање је како би могле да реагују уколико би до интервенције дошло. Дакле, Америка би наставила са својим војним ударима и то би представила као своју победу. Међутим, дугорочно гледано, то би био велики пораз САД. Антиамериканизам или чак антизападњаштво би се појавило као друштвени феномен готово у целом свету. И Америка би била спречена да у наредних деценију или две користи средства меке моћи за утицај на промене или остваривање сопственог утицаја. Због тога мислим да краткорочно Сједињене Америчке Државе имају интерес да уђу у ову интервенцију, али дугорочно гледано то би био велики проблем и убрзало би процес стварања мултиполарног света. Оно што може бити нови моменат везан за Сирију јесте улазак у један дугорочан мухамеданско-хришћански сукоб. Интервенција у Сирији и победа ових радикалних исламских елемената вероватно би значила потпуно расељавање и протеривање хришћанског становништва које чини готово четвртину становништва Сирије, али то би се одразило и на друге државе на Блиском истоку и хришћани би после 2000 година бивствовања и становања широм Блиског истока вероватно доживели судбину ирачких хришћана, који су са већине територија на којима су живели после америчке интервенције 2003. године једноставно протерани. То може оставити последице и у некој даљој будућности и донети проблеме пре свега у Средњој Азији и на Балкану где постоји директан додир између православаца и муслимана.

Када је министар Лавров изјавио да Москва сигуно неће ратовати због Сирије, многим коментаторима на нашој фејсбук-страници, судећи по свему, било је жао што у социјалној мрежи има само дугме like, а нема дугмета dislike. Другим речима, осећало се разочарење, сви су се одмах сетили 1999.године… Како Ви схватате став Русије?

Сирија је стратешки савезник Русије. То је озваничено са низом билатералних споразума, између осталог и споразумима из домена војне сарадње, и Русија мора помоћи свом савезнику. Једноставно другачије би се гледало на Русију у свету када не би помогла свом савезнику. Да ли ће Русија ући у сукоб? Знате, сваком ко познаје реалполитику јасно је да до тога неће доћи. Неће доћи до директног војног сукоба Сједињених Америчких Држава и Русије због Сирије, као што у историји није долазило ни због неких можда битнијих питања. Зашто је део јавности у Сирији, Србији, неким другим земљама негодовао због те изјаве господина Лаврова? Знате, постоји огромна разлика између политичке јавности у малим државама и великим државама. И Сирија и Србија и многе друге државе су мале државе када се концентрише светска позорност, та пажња светске јавности на њих, онда оне мисле да су повод за неке многе шире сукобе, воде се неком својом логиком и често очекују помоћ која је потпуно нереална или реакције великих сила које су гледано са реалполитичког и геополитичког становишта нереалне и нелогичне. Али да поновим, очекивано је да Русија помогне Сирији на пуно начина. То не мора бити само у домену војно-техничке сарадње, него и политичке сарадње, јачања позиције Сирије на Блиском истоку. Такође може се тицати и помоћи у низу међународних институција, што уопште није занемарљиво. Видите, 1999. године Русија чак и да је хтела више да помогне Србији, то није могла. Пошто је постојао монопол западних медија на том глобалном медијском простору. Данас постоји „Раша тудеј“, постоји „Глас Русије“, постоји „Руска реч“, постоји низ руских медија што на енглеском, што на разним другим језицима који се и те како прате, који се и те како чују и који утичу на стварање мишљења и обликовање јавног мњења у свету. Дакле, све су то ствари на које Сирија данас може да се ослони и које нису безначајне и делом због тога су Сједињене Америчке Државе барем за сада и одложиле своју интервенцију.

  •  
    и подели