Сложена игра светске заједнице (Део 1)

Старица Европа је одавно изгубила самосталност, престала је да се оријентише у нормама међународног права, заборавља шта је јуче причала и шта је данас у њеним интересима. А терминологија јој је потпуно замршена.

Прво је борце на Косову називала „терористима“, касније борцима против терора, а украјински „Мајдан“ је одједном постао заштитник јединства земље. Колебала се и у вези с питањем очувања Југославије. Дакле, прво треба отворити уџбенике и разабрати се у томе шта су сепаратизам, фашизам, национализам, геноцид и терор.

Очигледно, недоследност активности многих европских структура, проистиче из збрке у појмовима и непрецизности налога САД. На дневном реду је питање дезинтеграције Украјине, али упорно одсуство жеље да се види право стање ствари у земљи захваћеној ратом води само ка ширењу кризе и даљој погибији мирног становништа. А како је било кад се распадала Југославија? И тада, и сад, да су међународне организације желеле да зауставе пожар који се распламсао, могле су то да учине у било којој његовој фази. Значи, нису желеле. И тада, и сад, нису откриле своје циљеве, али на Балкану су се приступи решењу конфликта камуфлирали жељом за придржавањем норми међународног права, а у случају с Украјином то се већ сматра сувишним.

Навешћемо само неколико примера из балканског искуства, пошто су они врло красноречиви.

Анализа материјала и докумената показује да се у потрази за решавањем међународних организација није полазило од интереса југословенских народа, већ од интереса оних земаља које су представљали, или земаља које су доминирале у овим организацијама. Међутим, одлуке су донете и нико их није укинуо.

У пролеће 1991. године ЕУ оснива такозвану „тројку“ коју треба да чине бивши, садашњи и будући председавајући ЕУ. Прва „тројка“ у саставу Жака Поса, Ђанија де Микелиса и Ханса ван ден Брука (Луксембург, Италија, Холандија) послата је у Југославију већ крајем јуна 1991. године. Тада је „тројка“ успела да постигне споразум о мирном решавању југословенске кризе. У Декларацији се још признавало јединство СФРЈ, а у документима се изражавала тежња да се пронађе мирно регулисање и будућност земље се повезивала са Завршним Хелсиншким актом.

У јуну 1991. године на берлинској конференцији СБСЕ је била једногласно донета Резолуција о очувању Југославије. У складу с овим ставовима, у августу 1991. године земље-чланице ЕУ у основале Арбитражну комисију, почеле су да припремају препоруке о уставном уређењу будуће Југославије. Међутим, западне земље су се само на кратко сложиле у мишљењу поводом очувања Југославије. Заслуга за преоријентацију Запада, по мишљењу многих учесника у овим догађајима, припада Немачкој. Став Арбитражне комисије се нагло променио. Учесницима у конференцији је послат нацрт документа у којем је констатован „престанак постојања“ СФРЈ и могућност признавања независности република „које то пожеле“.

Ставови међународних организација су југословенској руководство бринули само делимично. Тада се још чинило да треба да постоји орган који без предрасуда може да оцени оно што се десило на Балкану. Надајући се објективности Београд је подржао рад Арбитражне комисије и предложио јој је да разматри три кључна питања која би преговарачки процес могла да покрену с мртве тачке:

1. Ко има права на самоопредељење с тачке гледишта међународног права – нација или субјект Федерације? Да ли право народа на самоопредељење представља субјективно или колективно право народа или право ове територије?

2. Да ли је сецесија као правни акт допустива с тачке гледишта Устава УН и других норми међународног права?

3. Да ли деоне линије између уставотворних делова федеративне државе (провинција, кантона, држава, земаља, република) представљају границе по међународном праву?

Питања су се Комисији преносила преко лорда Карингтона, а он је знао да је међународна пракса донела прилично чврсте одговоре на питања која је Југославија поставила и због тога је, покушавајући да избегне директан одговор, преформулисао питање. Прво је гласило: „Србија сматра да су републике које су прогласиле или које ће прогласити своју независност и суверенитет изашле или да ће ускоро изаћи из СФРЈ, која ће без обзира на то, наставити да постоји. Остале републике, напротив, сматрају да се не ради о одвајању, већ о дезинтеграцији и престанку постојања СФРЈ због истовремене намере низа република да иступе из ње. Оне сматрају да шест република треба да буду равноправне наследнице СФРЈ без права било које од њих или њихове групе да буду њен наставак. Желео бих да Арбитражна комисија размотри овај случај и да формулише закључак или препоруку који би могли да буду корисни.“

Два друга питања су потом изгледала: „Да ли српско становништво из Хрватске и Босне и Херцеговине, као уставотворни народ, има право на самоопредељење? Да ли по међународном праву унутрашње линије граница између Хрватске и Србије, с једне стране, и Србије и Босне и Херцеговине, с друге стране, могу да се сматрају границама?“

Арбитражна комисија је 7. децембра изразила „Мишљење бр. 1“ у складу с којим је „постојање или непостојање једне државе – питање чињеничног стања“ (!?). А пошто су Словенија, Хрватска, Македонија и БиХ „изразиле жељу за независношћу“, а састав и рад основних органа федерације „више не одговарају критеријумима заједничког учествовања и представништва, који су својствени федералној држави“, „Арбитражна комисија сматра да се СФРЈ налази у процесу распада“ и да „републике треба да реше проблеме државне наследности“.

Овакво мишљење Арбитражне комисије узеле су у обзир све високе инстанце, укључујући УН. Да ли оно може постати преседан за решавање сличних проблема, на пример, у Украјини?