Слушајте Sputnik
    Кошарка
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 240
    Пратите нас

    Бадњи дан, шестог јануара 2010. године – кошаркаши Партизана дочекују Лијетувос Ритас у претпоследњој утакмици групне фазе такмичења Евролиге и морају да победе са више од 22 поена разлике да би обезбедили пролаз даље. Током друге четвртине колено повређује Алекс Марић, центар Партизана и МВП Евролиге, а на терен ступа Славко Вранеш.

    Са тадашњих 26 година живота 229 центиметара високи центар рођен у Пљевљима прошао је пут од перспективног пионира ФМП преко младе наде Ефеса, до НБА играча легендарних Њујорк Никса и на кратко члана Црвене звезде, са повратничком снагом стеченом током трогодишњег боравка у Будућности из Подгорице, до дреса Партизана.

    Специфичан играч, огромне висине, дугих руку и још дужег корака, са двоипогодишњим искуством ношења црно-белог дреса, пред препуном халом Пионир одиграо је партију каријере, уписао 13 поена, 9 скокова и 4 блокаде.

    Укупан индекс корисности од 27 поена довољно осликава колики је утицај Вранеш имао на победу резултатом 97:67 и сигурно место у наредној фази такмичења, које је касније завршено учешћем на Фајнал фору у Паризу, те несрећним поразима од великана – Олимпијакоса и Барселоне.

    „Ја сам стварно тада од почетка био друга опција. Најпре Николи Пековићу, после је ту био Стефон Лазме, а онда је стигао Марић. Вероватно бих имао већу улогу да је он играо лошије, али сам ја радио све што се од мене тражи, нисам се давао у размишљања да ли би нешто могло другачије или не... Улазиш у игру, имаш задатке које треба да обавиш и то је то“, каже Вранеш за Спутњик на почетку јављања из Будве.

    Сећања и детаљи сами навиру нашем инспирисаном саговорнику, кога смо пронашли у повратку са тренинга. Да, Славко Вранеш и на прагу уласка у 39. годину дружи се са кошаркашком лоптом, свакодневно тренира и ужива у томе, без икаког притиска, напора и размишљања о потери за новим ангажманом.

    „Мени је кошарка вентил за све, прија ми, ништа не радим на силу, нико ми ништа не намеће, радим то јер ми прија и јер волим. Све што се дешава, вирус, затварање, све то негативно утиче на расположење... Сваки одлазак у неку салу или школску дворану је мени важан, кад се вратим кући супруга и ћерка препознају да сам био на тренингу јер увек будем расположен и лаган. Изгубим појам о времену на тренингу, не гледам на сат, тешко је људима, родбини, пријатељима, навијачима дочарати да је то оно што ја волим код кошарке. Кошарка доноси путовања, новац, славу, али ја највише од свега волим да тренирам. Много пута ми се дешавало да са кумом изнајмим школску салу у Будви, она нема линију за три поена са стране, мања је, али играмо три на три преко целог терена, до 101. И будемо срећни због тога“, истиче Вранеш.

    Осећај неизмерне среће човеку који је 2003. изабран на легендарном НБА драфту раме уз раме са Леброном Џејмсом, Двејном Вејдом, Кармелом Ентонијем, али и Дарком Миличићем, Сашом Павловићем, Владимиром Радмановићем и Жарком Чабаркапом, јавља се као основна асоцијација када се помене 6. јануар 2010. године.

    „Када се повредио Марић... Не знам, једноставно, тада је и навијање било другачије, ти навијачи су нам заиста били шести играч, све се то десило како се десило, добио сам информације од Дулета, ушао и од тог момента... Не знам како бих описао... Био сам ношен навијањем, том позитивном енергијом, саиграчима... Све је прорадило у том моменту... До тад сам био на неком умањеном, дозираном режиму, тог тренутка је било, хајде, да видимо шта знаш, да ли је оно што смо радили било вредно, да ли си спреман за све то... Најежим се од помисли на те мечеве из тог периода, то је нешто што остаје уцртано у сећању. Немогуће је избрисати тај осећај. Прихватио сам то на начин да је то била велика шанса за мене, прави моменат и да сам успео да то искористим“.

    Славко је искористио минуте, а Славка је искористио Дуле – пронашао је у њему искреног радника са талентом да дата упутства спроведе у дело, а сам моменат је у Вранешу пробудио и додатну енергију који је значио да навијачи Партизана могу да одахну после шока због повреде најбољег играча.

    ​„Наша последња година у Партизану, закључно са Фајнал фор такмичењем, тада је направљена екипа коју су са стране гледали као на аутсајдера, говорили су да нећемо стићи ни до Топ 16 фазе у Евролиги, да ће сезона пропасти. У том тренутку се знало шта смеш да кажеш у јавном простору, није се догодила ниједна изјава ни играча ни тренера која је давала простор противничкој екипи, тренеру, играчима, навијачима, ниједну информацију којом би они могли да процене да ли смо се ми опустили или нисмо, да ли осећамо да смо јачи или слабији. Свака изјава је била тачно одмерена, прилагођена, ни да се увреди ривал, нити да се додатно мотивише...“

    Одмах је уследио и пример:

    „Рецимо, Барселона је дошла код нас те 2010. године. Нисмо рекли да су много јачи, ништа, рекли смо само да ћемо дати максимум, колики год он био, нити смо се позивали на навијаче, а знали смо шта може да се деси ривалу кад навијачи загрме. Да смо им најавили да их чека пакао, бука, вриска, све то су могли да креирају на тренингу, да поставе звучнике, да направе буку и да им онда утакмица у Београду буде као тренинг...“

    Партизану је утакмица одиграна на његовом терену тог 6. јануара била ствар живота и смрти, до полувремена је успео да смањи заостатак на пола, требало је урадити још толико – на сцену је ступио хук са трибина, као одговор за дивљање навијача Лијетувоса у првом мечу, уз Дулетове речи мудрости, праве за такав моменат, којих се Вранеш наслушао током те три године у Партизану.

    Лијетувос је био велики изазов и за мене и за екипу... Губити толико разлике и на крају добити утакмицу толиком разликом, заиста је фасцинантно... Када смо ушли у свлачионицу очекивали смо да ће Дуле бити изнервиран, најљући икада, али је ушао толико смирен и у неколико сажетих, лепих реченица, рекао суштину – да смо већ изгубили, да не може горе и да пробамо да поправимо некако ствари, да смањимо разлику, да се искидамо и ако треба да направимо сви по пет фаулова, само да останемо на борбеном нивоу“.

    „Сваки Дулетов улазак у свлачионицу је био посебан. Улази лагано, снима свакога понаособ, осећа енергију сваког играча, тачно види и зна од кога може да извуче максимум у том тренутку, ко може да изврши задатке. Толико пажљив, свеобухватан приступ, тотална психоанализа свих који се налазе у том моменту. Па, почевши од Саше Даниловића! Дешавало се да заборави да угаси звоно на телефону, па се извини Дулету, а Дуле му каже да угаси телефон... Или моменти када флашица воде мора да стоји на столу за масажу док он држи говор, кад заврши мисао да окваси грло и настави даље, ако те воде није било, онда је то већ поремећај тока разговора, преноса информација“.

    Фантастична сезона у којој је Партизан стигао до Фајнал фор такмичења, са екипом којој нико то није предвиђао, донела је промене – већина играча је напустила екипу, међу њима је био и Вранеш, а Вујошевић је свој пут наставио у Москви, у екипи ЦСКА, која није имала стрљења за његов рударски рад.

    „Ја сам после одласка из Партизана тек схватио колико је тај систем тренинга, начин прављења екипе, стварање хемије, колико је све то било у милиметар испланирано, подешено, прецизно, да није било простора за случајности. Све је било испрограмирано. Мој почетак рада са Дулетом у Партизану је био изазов, дошао сам први пут у контакт са неким стварима иако сам прошао доста тога, играо у различитим екипама, на разним поднебљима, у разним лигама...Сећам се, одлазим из Партизана у Уникс и идемо на припреме у Виљнус, чини ми се, долазимо на јутарњи тренинг и ја питам кад је ручак... Кажу ми од три до пет, рецимо... И питам их када се налазимо на ручку... И сви у шоку! Капитен ми каже да имам свој план и програм и да га подесим тако да се појавим на ручку, тренингу, вечери, да дођем сам... Био сам погубљен, нисам могао да верујем да сам из система у ком се све у сваком тренутку знало дошао у такав систем. Нисам био навикао на толико простора за размишљање, да ли ћу сада или ћу касније на вечеру, да ли ћу ово или оно... Можда грубо звучи, али сам у Партизану код Дулета навикао на обавезе по команди и то је сјајно функционисало. Мислио да ће прелазак у клуб са енормно већим буџетом значити и веће захтеве и правила...“

    Славку је недостајала радна, тимска, породична атмосфера, иако је и у редовима Уникса оставио солидан траг, чак је деловао опуштеније и самоувереније више него икада. Имао је и зашто, био је центар једне од четири најбоље екипе Европе, до чега је стигао идеологијом коју је усадио Вујошевић.

    „Дуле има страшну психологију, нећу да причам о његовим тренерским квалитетима, с разлогом је добио награду „Гомељски“ за најбољег тренера Европе, али је кључ свега то што је он велики психолог и ретко кад може да промаши у процени. Оно што сам ја видео и чуо, он је човек 23 ако не и цела 24 сата дневно размишљао о кошарци, о Партизану, о следећем тренингу, о скаутингу противника... Имао је за сараднике професора Владимира Копривицу и Владу Радоњића који су подешавали физичку спрему екипе, Владу Јовановића који је радио врхунски скаутинг, нигде нисам видео ни пре ни после да је ривал скениран до детаља, само неко ко не може да схвати ништа не би успео да схвати суштину и оно што се тражи. Сећам се детаља, када су све екипе у паузама између сезона тренирале, убијале се од тренинга, ми смо имали други систем“, рекао Вранеш и додао:

    „Неко ко би гледао са стране би помислио да смо се предали, да не желимо да се боримо, али је све то било тако испрограмирано. Био сам фасциниран Дулетовим радом и залагањем, али и чињеницом да није било нервозе – Дуле је захтевао да сваку нервозу, све проблеме оставимо испред врата свлачионице пре него што кренемо на тренинг или на загревање за утакмицу. Сви смо били подређени једном циљу тренера и клуба, нисмо имали времена да се превише веселимо када победимо, нити да тугујемо када изгубимо. То се све дешавало у ходу, без превеликих осцилација, тензија. Јесте било свега тога, није било реално да не буде, али се, кажем, све решавало у ходу“.

    Тако је деловало да Партизан функционише те сезоне – у ходу. Утакмица за утакмицом, победа за победом, дан за даном, тренинг за тренингом, а на тренингу...

    „Није праштао деконцентрацију на терену... Прст у око, со на рану, три у једном... Једна грешка, друга грешка, хајде назад, трећа грешка хајмо на линију и трчање од линије до линије, креће погибија... Једном, сећам се, професор Копривица прилази и каже Дулету да мисли да су се играчи исцрпели, Дуле то не прихвата одмах, размишља, оставља још за трчање... Види, кад дођеш у клуб ти потпишеш правилник о понашању, све си видео, прихватио и свака грешка је твоја кривица, али било је и момената када му искрено кажеш зашто си погрешио, он те толико психолошки простудира да ако укапира да си га слагао и ниси рекао како јесте...“

    „Завлачења није било, скривања још мање, само максимално поверење и посвећеност. Када си све време на нивоу и грешка ти се опрашта, али небитно да ли је неко домаћи или страни играч, млад или формиран, нисам приметио да је Дуле икоме давао простор да може да ради оно што мисли, него оно што треба. Све је било подређено тиму и сви су били у функцији тима, свако је морао да изврши задатке, без обзира о коме се ради, а мислим да сада играчи имају превелику слободу. Као што је Дуле говорио, тим је као подморница, ако један морнар погреши – сви су мртви“.

    Телевизијски снимак из времена утакмице одигране 6. јануара 2010. године указује баш на Вујошевићеву особину да тражи максималан фокус играча све док време није истекло, што је најбоље осликао Душан Кецман легендарном тројком на 0,6 секунди до краја меча.

    Али...

    „Више пута у јавности су се чуле речи да се Партизану несрећно враћа за Кецманову тројку из Загреба... Да ли се играчи опусте или не знам шта... Код Дулета није било помисли о опуштању, ако то урадиш док на семафору нису нуле? Па, то је после погибија... Лакше је да не дођеш на тренинг, на утакмицу, да кажеш да ниси спреман, да си болестан, како год, него да дођеш на утакмицу и да не одиграш како се очекује или како ти знаш. Ми нисмо смели да се опуштамо, можда се то десило само једном, у оној утакмици против Олимпијакоса, после Теодосићевог шута... Можда нас је мало понело то достигнуће... И коштало нас је на крају финала Евролиге“, каже Вранеш.

    Наш саговорник истиче и да није тачна уврежена теза да Вујошевић „није дозвољавао играчима да живе“, већ да су постојала јасна морална начела сродна свакоме од играча из те, већ легендарне генерације.

    „Играч изађе у град, рецимо, сретне неког навијача или неког блиског од тих окорелих навијача који не знају ни за шта осим за Партизан...  Изађеш у град и дође неки навијач и пита те да ли има потребе да зовемо, цитирам, тата Дулета? Да ли је оправдано што си остао до два, три ујутру, да ли Дуле то одобрава? Ја сам реаговао тако што сам давао свој телефон, па нека позову са мог телефона, да не буду у недоумици да ли је нешто овако или онако. Концепт је био такав да смо после добијене утакмице добили викенд или следећи дан слободан, да дамо себи одушка, да се опустимо и рестартујемо до следећег тренинга. Када изгубиш утакмицу? Да изађем у град? Па нећу да изађем до следеће победе, па макар три месеца не изашао! И сви су тако размишљали, да ли играли два, пет, десет минута, три секунде или седели на клупи. Нисмо осећали да имамо право на то“.

    Осећај за право нужно мора да прати и осећај обавезе, чега су Вујошевићеви штићеници били апсолутно свесни, посебно у моментима када њихов генерал није могао да командује из простора испред клупе за резерве.

    „Знаш шта те чека кад Дуле добије техничку грешку на утакмици, па после пет минута добије још једну, искључујућу. Дешавало се, на пример, у утакмицама са ФМП Железником, екипом са којом можеш лако да играш, али си због неких ствари које се дешавају спречен, да одједном Дуле крене да диже тензију да би ауторитетом поправио ствари. И направи две техничке грешке... Имаш осећај да га нема на клупи, Влада Јовановић га је врхунски мењао, толико да нисмо осећали промену, али сама помисао на то шта те чека ако не даш све од себе на следећем тренингу од пет или шест ујутру... Дуле је дао свој максимум, добио исључење, пружио последњи атом снаге, па како да не урадиш све да би био бољи на тој утакмици. Постоји она прича о ратницима из времена ратова у Америци, носили су у џепу последњи метак, уколико буду опкољени да га искористе за самоубиство како не би били мучени. Веруј ми, ми смо трошили и последњи метак на таквим утакмицама, ништа нисмо чували за себе“, каже Вранеш.

    Наш саговорник за себе не чува ни знање које је стекао радећи са Вујошевићем тих година, за сада нема тренерске амбиције, али каже да понекад себе може да ухвати у „неком тренерском моменту“.

    „Буде ту неких клинаца који тренирају у клубовима, одиграмо неки баскет, шутирамо, тренирамо понекад. Имам млађег брата Андрију Јањушевића који игра у Пљевљима и преко лета долази, па ту ја поред њега заборавим на плажу, толико се унесем у то, занимају ме слабе тачке, како да поправи, лева рука, шут, да ли може да зажмури и да погоди. Мислим да је то неки, да кажем, Дулетов поремећај... Ти тренинзи које су код њега имали бекови, са реквизитима за које не можеш да замислиш... Ја сам такве шутерске тренинге видео само у Партизану и нигде више, ни у Турској, ни у Америци. До те мере се тренирало да се дође до тачке неосећаја лопте из које треба створити, замислити осећај и упутити добар шут... Па тренинзи за центре, ту се гледало у ком положају ће стопало да буде у ком тренутку, када се ради заокрет, када једна финта, друга финта, човек је толико умео да упрости ствари, све ти је сажвакано и ти то само урадиш“.

    Почела је и шеста година откако Вујошевића више нема у Партизану, променили су се многи тренери, а црно-бели су миљама далеко од успеха генерације којој је припадао и Славко Вранеш.

    „Има ту доста лепих ствари, пратим, доста мојих пријатеља из Црне Горе и Србије прати помно, тако да сам упућен и више него што сам очекивао да ћу бити. Има ту неких разних промена, али ја једноставно мислим да Партизану треба тренер који ће ту бити дуже време. Све осцилације се дешавају због тога што се систем мења често због промена тренера. Играо сам за оба највећа клуба, али Партизан не може свако да води. Да ме неко пита сада, да ли бих био тренер Партизана, одговорио бих потврдно, али на питање да ли осећам да сам довољно јак да водим такав клуб, рекао бих да нисам. Тај клуб не може да води свако...“

    Суноврат је заправо почео у моменту после легендарне сезоне крунисане титуама у АБА лиги, Српској лиги и пласманом међу четири најбоље екипе Европе. Вујошевић је отишао, вратио се 2012, али ништа више није било исто.

    „Све знам шта се дешавало неколико сезона пре него што је Дуле отишао, људи којима је Дуле био трн у оку тражили су све могуће начине да професора и доктора кошарке одвоје од терена и размишљања о кошарци. Све су урадили против њега, радили су на начин да му скрену пажњу са кошарке... Ја сам убеђен, да се Дуле у било ком тренутку врати у Партизан и да размишља само о кошарци да би опет кренуо да прави резултате, без обзира на то какви екипу има. Када би Дуле поставио свој систем тренинга, понашања, односа према клубу, историји, мислим да би све могло да функционише, да би се све вратило на колосек и да би се направио резултат већи од нашег, можда и приближнији оном из 1992. године“.

    Те године навијачи Партизана су доживели највећи успех у историји српске кошарке, освајање титуле шампиона Европе, што је допринело подизању култа клуба и стварању све чвршће везе са црно-белим бојама, који је крунисан већ чувеним „Часовима љубави“.

    Са одласком Вујошевића и они су усахли, појаве се тек понекад, последњи пут 2019. године када је тим ка покушају да се врати у елиту европске кошарке спречио прекид сезоне због пандемије вируса корона.

    „Да ми не замере навијачи, али ми јако смета што нису сложни као некада, ствара ми тугу у души... Они су некада остајали после утакмице сатима, ми се истуширамо, имамо састанак, кренемо кући и из поштовања према њима се пре тога вратимо назад у дворану. Иако не заслужујемо подршку због пораза, осећали смо да морамо да уђемо и да се захвалимо на таквој подршци. Мислим да се десило против Хемофарма да им полиција је хтела да испразни халу, ми смо се вратили са пута ка аутобусу, отпевали неколико сада већ легендарних песама, узвратили поштовање и заједно са њима изашли из хале. То је тада био једини начин на који су они могли да изађу, друга опција није постојала. Нигде нисам на другом месту доживео тако нешто, то су неизбрисиве успомене за које не постоје праве речи. Ја већ десет година нисам у Партизану и ја пуних десет година не могу да избришем ниједан осећај... Пример од недавно, одем на пиће, зове ме тата и каже да неки канал репризира неку од наших утакмица. Дођем, седнем испред телевизора, гледам утакмицу коју сам играо и имам исти осећај као и тада, знојим се као да сам тамо, нервирам се, проживљавам утакмицу по други пут...”

    Вранеш није доживео да поново обуче црно-бели дрес, након сезоне 2009/10 која му је донела толико радости, а највећу жал има и јер се то није догодило раније, због свог покојног деде, Момчила Јоксовића, јединог Партизановца у породици.

    “Он је био искрени, велики Партизановац, никада уживо није био ни на једној фудбалској, кошаркашкој утакмици, али границе његове љубави за Партизан нису постојале. Отишао је на неки бољи свет 2006. године, жао ми је што није поживео довољно дуго да види мене у црно-белом дресу, сигуран сам да би му то била најмилија и најдража слика, најдражи доживљај у животу и да би му поред свих недаћа то продужило живот. Жалим и што никада нисам добио шансу да поново заиграм за Партизан, што нисам добио прилику, позив, мислим да ни секунде не бих размишљао, да би ми одговор увек био потврдан као што је то било први пут. Када год ухватим лопту у руке присећам се свега, од аматерског до професионалног бављења кошарком, не желим да кажем каријере, већ дружења с лоптом. Без жеље да неког увредим, жал ми се повећава и када видим да је доста играча добијало и по неколико нових шанси, па ми то благо и умањује целу причу о утакмици са Лијетувосом, делује ми да мој допринос није толики какав јесте и да због тога нисам заслужио да добијем поново шансу да носим дрес Партизана“, додао је Вранеш.

    С лоптом се горостасни Пљевљак и даље дружи, свакога дана, тренира, ради оно што највише воли, што га чини срећним, уз понос на богату каријеру у којој је црно-бела боја доминантна и незаобилазна, као његове партије које је пружао 2010. године, у моментима када је било важно „на страшном месту постојати“ и бити кадар надмашити очекивања, прогнозе и самог себе.

    ► Шампионска математика Душка Вујошевића /видео/

    Богдан Караичић за Спутњик: Саша је причао са Недовићем, дајмо Игору шансу да помогне Србији

    ► Бивши директор Звезде за Спутњик о странцима у српским клубовима, Радоњићу, новом Кукочу

    Тагови:
    Душко Вујошевић, КК Партизан, Славко Вранеш
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога