Иако је током јуниорске каријере играо за Црвену звезду, прве професионалне кораке направио је у редовима љутог ривала - Партизана.
У црно-белом дресу је провео девет година – од 1983. до 1992. године.
За то време освојио је Евролигу 1992, Куп Радивоја Кораћа 1989, Првенство Југославије 1987. и 1992, Куп Југославије 1989. и 1992. године.
Пут га је навео у Италију, где је прво наступао за Олимпију из Милана, а потом за Фортитудо из Болоње. Затим је 1997. године уследио трансфер у Барселону.
И тада је дошло време за први повратак у Београд, када је жреб Евролиге ставио Барсу и Партизан у групу.
Партизан је победио резултатом 91:87, а Сале је дочекан као легенда клуба. Али, прича је доста „дубља“ од тога.
Тог 15. јануара 1997. године Сале национале се вратио у дворану Пионир, где га је дочекало 8.000 ватрених присталицама „обојених“ у црно-бело.
Као и при дочеку сваког другог противника, Барселонини играчи су дочекани звиждуцима и увредама, али... онда је Александар Ђорђевић изашао на паркет.
Звиждуке и увреде заменили су аплаузи и овације, па је Сале имао ту привилегију да буде један од ретких кошаркаша противничког тима који ће икада у Пиониру бити дочекани аплаузом.
„Немој пуно... Хвала Сале, пријатељу!“, писало је на једном од транспарената који су развили навијачи Партизана.
Ђорђевић се захвалио на овацијама, али није испоштовао транспарент, пошто је свом бившем клубу дао 22 поена, чиме је био најефикаснији играч своје екипе.
На срећу по црно-беле, тог 15. јануара бриљирао је и Дејан Томашевић са 24 поена. Мића Берић је додао 19 поена, колико и Предраг Дробњак.
Сале је наставио да долази у Пионир, а дочек је увек био исти.
► Бивши Супермен има задатак да „пребије“ Јокића /видео/
