Београд+ 10°C
Ниш+ 9°C
Слушајте Sputnik
    Годишњица смрти Бранка Миљковића

    Годишњица смрти Бранка Миљковића

    © Wikipedia
    Србија
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 83

    Загонетка смрти Бранка Миљковића остала је неразрешена до данас, као усталом, и смрти песника којима се дивио – Јесењина и Мајаковског.

    Српска поезија имала је два велика Бранка – Радичевића у 19. веку и Миљковића у 20. веку. Обојица су оставила неизбрисив траг у српској књижевности. Дела оба песника остала су свевремена.

    Загонетка смрти Бранка Миљковића остала је неразрешена до данас
    Загонетка смрти Бранка Миљковића остала је неразрешена до данас
    Бранко Миљковић родио се 1934. године у Нишу. Песме је почео да пише у гимназији и објављивао их у нишким омладинским часописима. Дивио се Јесењину и Мајаковском, „уклетим песницима“, како их је назвао у једном свом предавању одржаном на Београдском универзитету пред смрт. И он ће следити њихову уклету судбину – живот је окончао под неразјашњеним околностима једне хладне фебруарске ноћи у Загребу. 

    Када је са деветнаест година дошао у Београд на студије филозофије донео је прегршт песама, решен да их објављује. Припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био професор Драган М. Јеремић, а коју су, поред њега, чинили Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић,… Неосимболисти су настојали да у поезији синтетизују песничко искуство симболиста и надреалиста. 

    Три године без успеха обилази редакције београдских часописа, а онда Оскар Давичо покреће часопис „Дело“ и у једном од првих бројева објављује песме Бранка Миљковића. Потом објављује збирку песама „Узалуд је будим“. Критика га, готово одмах, сврстава у сам врх српске и југословенске поезије. После „Узалуд је будим“ следе збирке „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем), „Порекло наде“, „Ватра и ништа“, „Крв која светли“.

    Био је необуздане, јесењиновске, боемске природе и то га је доводило до честих скандала, испада и туча. Партијски функционери попреко су гледали на младог песника који се није укалупљивао у систем. Утицајни пријатељи попут Оскара Давича, у једном тренутку нису били довољни. Политички притисак са једне, и љубавни јади са друге стране, натерали су песника да побегне у Загреб, где је добио посао уредника литерарне редакције на радију. 

    У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани „Кавказ“, према сведочењима Владимира Богдановића, Бранко и он су једне вечери привођени у загребачку милицију након Бранкове изјаве у пијаном стању:

    „У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: ― Зашто убијају песника у социјализму? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је на трен утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза.“ 

    Убрзо након овог догађаја Бранка Миљковића налазе обешеног о једно малено дрво на периферији Загреба. Нико од његових пријатеља, као ни породица не верују у верзију о самоубиству. Песник Петар Пајић, Бранков пријатељ тврди да је немогуће да малена врба, грана дебелих као људска рука, издржи тешко песниково тело. Загонетка смрти Бранка Миљковића остала је неразрешена до данас, као усталом, и смрти песника којима се дивио – Јесењина и Мајаковског.

    Тагови:
    Српска књижевност, Бранко Миљковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога