Београд+ 11°C
Ниш+ 11°C
Слушајте Sputnik
    17. марта 2004. Велики погром Срба на Космету. Око 4000 Срба изгнано из својих кућа, погинуло је 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено

    Седамнаести март још траје

    © AP Photo/
    Србија
    Преузмите краћи линк
    Бранкица Ристић
    0 21

    Последице тих дешавања трпимо и дан данас. Срби су се након 1999. године и онога што им се десило 2004. године били организовали и средили. Међутим, очигледно да је некоме засметао и тај број Срба који је одлучио да овде планира свој живот, каже за Спутњик потпредседник косовске владе Бранимир Стојановић.

    Седамнаести март 2004. године – када је у немирима на Косову погинуло неколико десетина људи и када су паљене и рушене српске цркве и све што има српско обележје – за велики број Срба на Космету још увек траје. Ово за Спутњик каже Олгица Суботић из Обилића, једна од оних који су преживели погром пре 11 година и која од тада живи у контејнеру у насељу Воћар у Грачаници. Њена сећања на тај дан су, како истиче, и дан данас жива.

    Олгица Суботић: Да сам некога убила, до сада бих изашла из затвора
    © Фото: Иван Миљковић
    Олгица Суботић: Да сам некога убила, до сада бих изашла из затвора

    „Ја мислим да и даље преживљавам 17. март 2004. године. Да сам некога убила или да сам издржавала затворску казну до сада бих изашла из затвора“, прича Олгица Суботић. Сећање на дан када је прогнана из свог дома тешко јој пада.

    „Била сам тог дана у Митровици кад је све почело. Када сам дошла кући неколико Албанца је са заставама ишло кроз град, али није ништа изгледало опасно. Тек када су по подне, око четири сата, кренули да пале околне зграде схватили смо да је ствар озбиљна. У прво време нисмо хтели да идемо, али су нас касније страни војници натерали. Од тада живим у контејнеру, без воде и хигијениских услова. Од момента доласка овде умрло је 17 људи, а ја сам изгубила ћерку. Имам рак. У мом стану у Обилићу живе Албанци, а кућа нам је обновљена, али у њу не могу да се вратим због безбедности“,  каже Олгица.

    Немири на Космету 2004. године почели су 15. марта када су се три албанска дечака удавила у реци у близини Зубиног Потока, а медији у Приштини објавили да су се утопили јер су их јурили Срби. То је натерало Албанце да из јужног дела Митровице јурну на север, палећи и рушећи све пред собом. Дивљање се проширило по целом Космету. Паљене су и рушене српске цркве, куће и све што је имало било какво обележје Срба.

    У том погрому који је трајао три дана погинуло је неколико десетина људи, 900 људи претучено је и тешко повређено, 935 српских, ромских и ашкалијских кућа запаљено је и оштећено. Из својих домова је протерано 3.870 становника. Шест градова и 10 села етнички је очишћено од Срба, а 35 верских објеката СПЦ срушено је и уништено, од чега 18 споменика од посебног културног значаја.

    Уништена су или оскрнављена готово сва православна гробља. Уништене су многе матичне књиге, сведоци вековног трајања Срба на КиМ. У 33 појединачна акта насиља учествовало је 51.000 људи, а за ове злочине до данас нико није одговарао.

    Бранимир Стојановић, потпредседник Владе Косова, у разговору за Спутњик каже да се пре 11 година, 17. и 18. марта десио страшан погром над српским народом.

    „Последице тих дешавања трпимо и дан данас. Срби су се након 1999. године и онога што им се десило, бројних напада, убистава и киднаповања 2004. године били организовали и средили, почели да граде неки нови и другачији живот у околностима какве су тада биле. Међутим, очигледно да је некоме засметао да и тај број Срба који је одлучио да овде планира свој живот, и поред тога што се више од 200.000 људи иселило, и да је неко сматрао да је превелики број оних који су остали. Очито да је било потребно да се изврши додатни притисак на нас како би се наше постојање смањило, и у некој даљој перспективи потпуно избрисало“, каже Стојановић.

    Он верује да ће се у будућности сазнати који су људи и центри моћи одговорни за тај погром и да ће организатори 17. марта бити кажњени и додаје да је масовно нападање Срба марта 2004. на целом простору Косова и Метохије, и уништавање трагова вековног постојања нашег народа имало за циљ да обрише све што је српско.

    Он подсећа да су за тих неколико дана спаљена и уништена црква Богородица Љевишка у Призрену, која је део светске културне баштине, и српски споменици прворазредног значаја.

    „Из тог 17. и 18. марта треба да извучемо поуке, а поуке су да онда када немамо механизме сопствене заштите, када немамо политички утицај и када немамо практични утицај на сопствени живот, може да нам се деси оно што нам се десило 17. и 18. марта.“

    „Обавеза је да се таква ситуција више никада не деси и да будемо институционално заштићени. Због тога, од потписивања Бриселског споразума понављамо да је потребно да се формира заједница која ће имати значајан политички, али и практичан утицај на наш живот и да политичким деловањем које ће бити заокружено кроз заједницу можемо да себе заштитимо и спречимо евентулане покушаје да се такве ствари понове, и да се ти притисци који су променили облик, и сада рефлектују на неки другачији начин, потпуно отклоне.

    Да можемо да створимо нормалан и пристојан живот као што то заслужују људи у 21. веку у целом свету“, наглашава Стојановић.

    Он каже да је највећи број људи који је тада расељен, збринут и да је остао мали број људи који живе у камповима. Додаје да би и тај социјални проблем требало да добије решење на пролеће, али и да је то само део проблема.

    „То ће бити само социјални део збрињавања, а главни проблем је да не могу да се врате у места из којих су протерани, у места у којима су живели. Јер они који би хтели, то не могу због безбедности,“  закључује Стојановић.    

    Тагови:
    годишњица, погром, Косово и Метохија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога