Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Избеглице у Србији

    Мађарска је рај после сиријског пакла

    © Sputnik / Валентина Булатовић
    Свет
    Преузмите краћи линк
    Пише
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    0 73
    Пратите нас

    Парк испред Економског факултета у Београду. Мноштво жена, мушкараца, стараца и мале деце седи на клупама, разговара, смеје се, гледа у небо, жмури… Дечурлија игра мали фудбал. Мајке седе на клупама или на трави и брижно гледају у њих, довикују им да пазе, да се не повреде. Ту и тамо неко дете дотрчи да поједе сендвич.

    Избеглице у Србији
    © Sputnik / Валентина Булатовић
    Избеглице у Србији

    Био би ово опис безбрижне свакодневице када би се овде и завршио. Призор, међутим, допуњавају путне торбе и ранчеви, мноштво завежаљаја и шатори разапети на травњаку. Безбрижна свакодневица за ове људе не постоји годинама, деценијама… Већина лица изгужвана су од умора и исцрпљености, од путовања које траје недељама. Напустили су своје домове, а многи од њих и породице. У понеком погледу види се страх, али углавном им очи сијају јер се надају бољој будућности. 

    Многи од њих говоре енглески, махом мушкарци. Изражен је арапски акценат, али су расположени да разговарају с новинарима, да причају о својим судбинама и да с њима поделе своје наде. 

    Двадесетпетогодишњи Амбран долази из Сирије. Земљу је напустио пре три године, побегавши од рата који не разуме. Једно време је био у Либану, потом у Јордану, где је радио за једну организацију за помоћ избеглицама. Ту је упознао и своју садашњу супругу, с којом је одлучио да потражи срећу у Европи, односно у Немачкој. Нада се да ће уз подршку рођака који живе у тој земљи моћи да заврши студије права и међународног бизнис менаџмента и да своје знање и образовање искористи за нормалан живот. Путују већ две недеље, с три породице, у групи од 36 људи. 

    „У мојој земљи има много проблема, бомби, пуцања… Краду, убијају људе, децу. Оставио сам тамо две сестре и брата, који се такође надају да ће отићи у Немачку. Већина Сиријаца иде у Немачку јер је она најбоља за нас. За Ирачане је боља Белгија, Норвешка…“, уверен је Амбран који је у сиријском рату изгубио мајку. 

    Избеглице у Србији
    © Sputnik / Валентина Булатовић
    Избеглице у Србији

    Двадесетшестогодишњи Ариф је побегао из Авганистана. Тамо је радио као сниматељ и новинар. Претили су му смрћу, као и многим његовим колегама. Путовао је преко Ирана, Пакистана, Турске… Крајњи циљ му је Немачка јер тамо има рођаке који могу да му помогну да „стане на ноге”. 

    „Долазимо из Авганистана у Европу како бисмо живели боље. Имали смо много проблема на граници с Ираном, много људи је остало тамо, многи од њих су мртви. Последњих дана до нас долазе добре вести с мађарске границе, чули смо да је отворена. Надамо се да ће и остати тако”, каже Ариф у разговору за Спутњик. 

    Нажалост, многи његови пријатељи и колеге су убијени или су нестали. 

    „Талибани су их убијали у њиховим кућама, на радним местима, на улици. За многе од њих и не знамо где су. И мене су упозорили да сам у опасности, да талибани знају шта ја радим. Због тога сам одлучио да напустим све. Отишао сам без новца, без хране, буквално без ичега. Рекао сам себи да морам да се спасем, како бих могао да помогнем и својој породици, браћи и сестрама”, прича Ариф коме су оца и мајку талибани убили док је био дете. 

    Његов две године млађи земљак Харун из Авганистана је кренуо пре 17 дана. Отишао је уз благослов породице, мајке, пет сестара и брата, који су му рекли да не желе да га изгубе. Побегао је из страха да не доживи судбину оца, војног поручника, кога су убили талибани. И њему је крајњи циљ Немачка јер тамо има фамилију. И он сања о томе да нађе посао и да помогне породици коју је оставио у родној земљи. 

    „Људи у Србији су веома добри, много нам помажу. Ово је веома добар народ“, каже Харун уз широк осмех. Ипак, на питање да ли би остао да живи и ради у Србији одговара одрично. 

    Земље Европске уније су, објашњавају саговорници Спутњика, много приступачније људима с Блиског истока и Северне Африке од, рецимо, Канаде или САД. 

     „У Европи је мало лакше. Није лако, само је за трунку лакше. Људи долазе овде јер осећају да могу да се спасу од умирања, од борбе, од рата. Долазе без ичега као што сам дошао и ја. Пут до Канаде и Америке је прескуп, а од пријатеља који су отишли у Америку чуо сам да тамо нема ни посла, да нема наде за људе као што смо ми“, каже Ариф. 

    Харун објашњава да за људе који су напустили своје домове и прешли хиљаде километара морем и копном, у изузетно тешким условима, проблеми који их дочекују на уласку у европске земље нису ништа у поређењу с оним кроз шта су прошли у својим земљама и приликом изласка из њих. 

    „Не знам какве су границе у Мађарској, али верујем да су боље од граница с Ираном и Пакистаном и да нас ту очекује мање опасности. Сви смо ми побегли од много већих опасности“, помирљиво каже Харун. 

    На питање да ли би прихватили смештај попут оног који нуди фински премијер саговорници Спутњика слежу раменима, уз благи осмех и без коментара. Свако од њих има пред собом јасно зацртан циљ, заснован на скромном и спокојном животу, а у њега се луксузне виле не уклапају.

     

    Тема:
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    Тагови:
    Талибани, страдање, избеглице, мигранти, рат, Србија, Авганистан, Блиски исток, Северна Африка, Европска унија, Канада, Сирија, Немачка, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога