Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    0 20
    Пратите нас

    Турски град и истоимена провинција Измир која се граничи са Грчком и даље прима велики број избеглица из Сирије. И док једни покушавају да започну живот из почетка у Турској, други сањају о одласку у Европу, а неки маштају да се врате у Сирију.

    Бројне изјаве турског руководства после тензија које су се појавиле у односима између Турске и ЕУ, дали су повод за дискусије о могућности да Турска употреби проблем избеглица као инструмент притиска на Европу. Конкретно, Омер Челик, турски министар за ЕУ, предложио је да се поново размотри споразум о избеглицама који су закључиле Турска и ЕУ, што је изазвало бурне реакције како у турском, тако и европском друштву. Опозиционе турске партије позвале су да се „проблем избеглица не користи као предмет политичког поткусуривања“.

    У контексту ове противуречне ситуације Спутњик је припремио серију ексклузивних репортажа о животу сиријских избеглица у великим турским градовима, а наши новинари су се кретали путевима којим су избеглице ишле у боље сутра све до потписивања споразума између Турске и ЕУ.

    Репортери Спутњика су разговарали са избеглицама које живе у Турској, локалним становницима и друштвеним организацијама које пружају подршку избеглима.

    Према подацима Одељења за миграције, у Измиру је регистровано отприлике 107.000 Сиријаца. Репортери Спутњика су најпре посетили Басман, део турског града Измира. У улици Отелер живи велики број сиријских избеглица. Садашња ситуација у поређењу са оном од пре годину дана, тиха је и мирна. Власници локалних хотела говоре да је већина коначишта празна, након потписивања споразума између ЕУ и Турске. А пре потписивања тог документа, мигранти су спавали и по ходницима хотела.

    У делу града око Џамије Хатуније, у близини улице Отелер, живи највећи број сиријских избеглица. У улици Анафарталар одмах привлаче пажњу ресторани, посластичарнице и продавнице мобилних телефона где је све написано на арапском језику. Неки од власника тих продавница су Сиријци, а схвативши да их новинари питају о свакодневном животу, нису желели да одговарају.

    Помоћ избеглицама у делу града Капилар

    Прошавши поред пијаце која се налази одмах поред Џамије, долазимо до дела града Капилар. Овде нас је угостио Јалчин Јаник који руководи Домом солидарности. Јаник сматра себе Афротурчином, јер је његов деда из Африке доведен у Турску као роб. Пошто каже да је и он на неки начин избеглица, солидарисао се и организовао помоћ за Сиријце који су нагрнули у Измир.

    „Дом солидарности стар је 6 година. Када су Сиријци почели да раде овде, локално становништво је негативно реаговало у страху за своја радна мета. Проблем са илегалним радницима присутан је у целој Турској. Послодавци користе ову ситуацију, па су додатно снизили и тако ниске плате. Локални мештани су се врло негативно односили према избеглицама и зато смо ми решили да отворимо Дом солидарности.

    У Измиру је регистровано отприлке 107.000 Сиријаца.
    © Sputnik / Valeriy Melnikov
    У Измиру је регистровано отприлке 107.000 Сиријаца.

    Заједничким напорима нашли смо просторије, реновирали их. Такође, средили смо башту и врт, организовали и учионицу за обуке. Све смо то постигли захваљујући раду десетина и стотина добровољаца. Народ се заиста солидарисао са избеглицама.“

    Према Јаниковим речима, дешавало се да за један дан у Дом солидарности дође по 80 или чак и 100 избегличких породица. Овде су могли да добију све што им је било неопходно — храну, одећу, лекове, књиге. Ако би се рат завршио, они би се сви вратили својим кућама у Сирију“, закључује Јаник.

    Не желим да идем у Европу илегалним путем, то може да ме кошта живота

    Док се ми налазимо у Дому солидарности, сведоци смо доласка сиријских избеглица. Већина одбија да говори када чује да смо новинари, док неки радо говоре о својим мукама.

    Ахмед (52) из Алепа каже да је пре три године дошао у Газијантеп, а потом у Измир где се заједно са својом породицом населио у делу града Агора. Говорећи о томе да он сам не ради, али да његов син има посао на градилишту, Ахмед истиче:

    У Дому солидарности добију све што им је било неопходно — храну, одећу, лекове, књиге...
    © Sputnik / Valeriy Melnikov
    У Дому солидарности добију све што им је било неопходно — храну, одећу, лекове, књиге...

    „Живот је овде тежак, али не желим у Европу. Посебно не желим да идем илегалним путем, чамцем или неким другим пловилом. То може да ме кошта живота. Зашто би човек свесно ризиковао живот? Али ако се рат заврши, ја хоћу да се вратим у Алеп.“

    Ако отворе границу, ја желим у Европу

    Мухамед (23) који је пре 4 године дошао у Измир из сиријског града Дејр ел Зор изнео је своје мишљење:

    „Наравно да желим да се вратим у своју домовину у Сирију, али не зна се колико ће још трајати рат. Ако будем имао могућности, желим да одем у Европу“.

    Зашто одлазити и све опет почињати испочетка?

    Авшин Мустафа (35) је после експлозије у близини њене куће у родном граду Хасеку 2012. године заједно са своје петоро деце избегла код рођака у Измир. Она каже да је велики број сиријских Курда прешао у Турску код рођака и пријатеља. Њен муж је остао у домовини, а она сада ради у фабрици као шваља и недељно добија око 82 долара. Њено троје деце иду у школу, а 16-годишњи син покушава да нађе посао.

    Садашња ситуација у поређењу са оном од пре годину дана, тиха је и мирна.
    © Sputnik / Valeriy Melnikov
    Садашња ситуација у поређењу са оном од пре годину дана, тиха је и мирна.

    „Он тражи било какав посао, али тамо где су и хтели да га приме, тражили су да ради по 12 сати за свега 40 долара недељно. Да ли је то хумано?“, пита се ова Сиријка.

    Она додаје да не би хтела да се врати у Сирију, чак и ако се рат ускоро заврши:

    „Чак и ако се у Сирији једном заврши рат и наступи мир, не желим да се враћам тамо. Све је другачије, све се променило, ни наше комшије тамо више не живе ни рођаци. Не видим разлог да се вратим.“

    После дела дела града Капилар, одлазимо у Кадифекале, најстарији део града Измира, где има много избеглица из Сирије. Део становништва из околних зграда је расељен, јер су зграде биле у лошем стању. Ипак, видимо да у тим зградама живе сиријске избеглице. Становници кварта, чувши да смо новинари, похитали су да поделе своја искуства:

    „Власти се диче тиме како је Турска примила 3 милиона сиријских избеглица, али погледајте у каквим условима људи овде живе. Да ли се ово може назвати гостопримством? Жао нам је тих јадних избеглица.“

    Ако се рат заврши, одмах би се вратио у Сирију

    У Кадифекалеу разговарамо са 55-годишњим Хишманом Абу Ахмадом, који је из сиријског града Кобанија избегао у Измир:

    „Нисам желео да напустим Сирију, али, нажалост, рат нас је принудио да одемо. Арапи, Курди, Турци, сви смо ми муслимани, сви смо људи. Шта хоће од наше јадне домовине? Ако би се рат завршио, ја бих се већ данас вратио у Сирију.“

    Једни сањају о новом животу у Турској, други о одласку у Европу, а трећи да се врате у Сирију.
    © Sputnik / Valeriy Melnikov
    Једни сањају о новом животу у Турској, други о одласку у Европу, а трећи да се врате у Сирију.

    Са породицом Хашим из Алепа, која сада живи у Кадифекалеу, разговарамо о условима живота у Турској и очекивањима за будућност. Семих Хашим (22) је рекао да је он недавно дошао у Измир код стрица који се овде преселио раније. Семих је у принципу задовољан животом у Турској, ради као конобар и учи турски језик. Он би желео у Европу, али само ако може легалним путем:

    „Неколико пријатеља који су отишли у Немачку, кажу да је живот конфорнији него овде у Турској. Али ја не размишљам о могућности илегалног одласка. Многе моје друге пријатеље који су покушали илегално да пређу у Грчку су ухватили и депортовали, зато о томе ни не размишљам“.

     

    Тагови:
    измир, избеглице
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога