Слушајте Sputnik
    Кина САД

    Америчка хистерија због присуства Кине у Африци

    © AP Photo / Andy Wong
    Свет
    Преузмите краћи линк
    1662

    Aмеричка политичка елита увек тражи некаквог непријатеља и тај се непријатељ стално мења: у време Хладног рата то је био Совјетски Савез, потом су то постали муслимани, сада је главни непријатељ Русија и верујем да је Кина следећа на списку, каже за Спутњик професор Јан Тејлор.

    Oбавештајни одбор Представничког дома САД је размотрио покушаје Кине да повећа своје војно и економско присуство у Африци. Према речима Девина Нуњеса, председника овог одбора, инвестиције Кине у економију афричких држава могу да доведу до јачања утицаја Пекинга у сфери међународне трговине.

    O томе разговарамо са Jаном Tejлором, професором међународних односа и политичке економије Африке на британском Универзитету Сент Ендрјуз, председавајућим професором на Школи за међународне студије, Ренмин Универзитета у Кини.

    Зашто су САД  толико забринуте због јачања улоге Кине у Африци?

    — Сједињеним Државама се не свиђа идеја да би могле да изгубе тамо свој утицај. Почевши од шездесетих година прошлог века Запад сматра Африку својом зоном утицаја, зато када Кина или нека друга држава која не спада у тај западни круг почне да јача своје политичке и економске односе са Африком, на то се гледа уз поприличну бригу и стрепњу. Тај процес је иначе започео негде 2000. године, када је Кина почела да јача своје економске и политичке везе са афричким државама. Као што је познато, обим трговинске размене је нагло скочио, инфраструктурни пројекти су почели да се развијају по читавом континенту. И иако ја не бих преувеличавао реакције Запада, а посебно САД, ипак је оно како су они реаговали личило на хистерију.

    Имајући у виду да познајете ситуацију на терену, односно и у Африци и у Кини, да ли мислите да Американци више брину о сфери финансија, економије или политике?

    — Кинезе више интересује економија и то је несумњиво управо та сфера где се САД плаше да ће остати потпуно „кратких рукава“. Огроман број кинеских инвестиција остварен је уз посредство приватних лица на породичном нивоу или преко компанија чији је власник држава, мада не са највиших позиција, већ преко службеника кинеских провинција.

    Мисао да Пекинг уз помоћ круга људи који су блиски председнику управља политиком појединих држава у Африци, просто је смешна. Учешће Кине у економији афричких држава није координисано из једног центра и у највећем броју случајева се не контролише. Кинези у Африку стижу по истом принципу како стижу и у остале државе света, углавном стихијно и како би развијали своје некад мање, а некад веће послове и како би зарађивали новац.

    Поводом Африке, видимо једну контрадикторну ситуацију. Преседник Трамп са једне стране афричке државе сматра потпуно назадним и неразвијеним, до те мере да не жели уопште да троши време на разговоре о њима. Са друге стране, видимо узбуну, бригу, паљење гомиле аларма онда када до Вашингтона стигну вести да „зли Кинези“ полако окупирају афрички континент.

    Кинези веома лако успостављају међудржавне везе и ја бих се баш изненадио ако би Кинези били ти који би увредили Африканце или нанели некакве суштинске штете континенту. Заправо, за тако нешто је пре способан Трамп. Уместо да Африку гледа као континент којем је потребна помоћ, Кина, Индија, Бразил, Турска, Русија, Малезија и неке друге државе овај континент виде као полигон за нове могућности. И да се разумемо, Африканци то разумеју и прихватају отворених срца. Сви односи који су базирани на равноправним основама много су привлачнији за већину афричких земаља, него то снисходљиво понашање и дочек који обично имају када њихови представници посећују Париз, Вашингтон или Лондон. Чини се да је прилично необично то да западни политичари још увек нису схватили какав је приступ потребан да би остварили напредак.

    Чиме може резултирати раст напетости између Вашингтона и Пекинга?

    — Не мислим да ће Африка осетити „на својој кожи“ трвења између Кине и САД, до којих је дошло између осталог након америчког увођења царина у трговину са кинеском страном. Американци нису значајно економски присутни у Африци, осим у неколико нафтом богатих држава на западу континента, јер у САД сада нема неке изражене потребе за нафтом. Подсетићу да је управо нафта и потреба за природним ресурсима историјски била основа афро-америчких односа. Тако да, по мом мишљењу, неће доћи до неких већих потреса у овом смислу.

    Али оно што ћемо ускоро видети јесте поновни раст хистерије поводом кинеског присуства у Африци. Као што је свима познато, америчка политичка елита увек тражи некаквог непријатеља и тај се непријатељ стално мења: у време Хладног рата то је био Совјетски Савез, потом су то постали муслимани, сада је главни непријатељ Русија  и верујем да је Кина следећа на списку.

    Тагови:
    Африка, САД, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога