Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Опозиција у Каракасу

    Све боје револуција: Игранка у Венецуели

    © AFP 2019 / Cristian HERNANDEZ
    Свет
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    0 292

    Од Француске револуције, па све до ових модерних „меких“ или обојених револуција, пијаца је имала запажену улогу весника разних „немирних пролећа“.

    Француска раја није се дигла јер су потлачени жудели за слободом, једнакошћу, братством и другим тешко мерљивим, помало апстрактним вредностима.

    Француски народ је тежио за елементарном егзистенцијом у борби против елита ушушканих у лагодност дворског живота.

    Народ је могао свашта да истрпи, али не и једну ствар — поскупљење хлеба на пијаци, и баш на том „светом месту хаџилука“ обичног народа кренула је једна од највећих модерних револуција.

    Ових недеља сведоци смо кризе у Венецуели која је само једна од 25 земаља у којима се дигла слична „обојена“ револуционарна прашина у последњих 30 година.

    Тежња за слободом у политичком смислу чини се као филозофско-мисаона у поређењу са оном егзистенцијалном — животном коју одређују основне потребе.

    Можда је слободу најбоље као мисаону категорију у политичком смислу опевао Бранко Миљковић стихом „да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?“ Баш та, надалеко слављена „њено величанство слобода“, колико год широк спектар поимања имала, чини се да је универзална потреба и самим тим узрок многих револуција.

    Било да су у питању грађанске револуције, попут француске или америчке, или идеолошке, као што су биле кинеска, јужноамеричка или иранска верска револуција, све су имале као идејни елемент визију уједињења људи око основних питања слободе, правде, пркоса, али и ефектан повод за покретање.

    Правила „обојених игранки“

    Фазе, околности, узроци и покретачи „обојених“ типова револуција могу се анализирати, о многима су написане књиге и технике извођења. Негде крену случајно, али тешко се завршавају на случајан начин, штавише постају добро испланиран сценарио, усавршен до најситнијих детаља, на коме би позавидели и највећи режисери…

    Неписано правило „обојеног“ револуционарног процеса је да онај ко контролише почетак револуције заузима добре позиције и на њеном крају. Појава „обојених револуција“ и технологија вођења постају важан фактор током 20. и почетком 21. века. Контрола, управљање процесом и манипулација таквом врстом револуције постале су синоним за моћ на пољу светске политике. Вежбање мишића у дисциплини завртања руку земљама са „погрешне стране историје“ пласира се како уз меку моћ медија, интернета и економије, тако и кроз покушај стицања међународног оправдања евентуалне касније тврде верзије отвореног сукоба. Креатори „обојених револуција“ подстичу читаву индустрију механизама медијске и маркетиншке контроле које се непогрешиво примењују у одређеним фазама револуције.

    „Обојене револуције“ у основи користе карактеристичан повод и на таласу народног ентузијазма делују као блицкриг — брзопотезни и јасно усмерен сукоб.

    Почетак „обојене револуције“ почиње мирним митинзима, демонстрацијама, отказивањем послушности, затим се проглашава нелегитимност владе и, у неким случајевима, као у Венецуели, долази до самопрокламације опозиционог лидера за председника. Само петина од свих „обојених револуција“ завршила је без жртава, а карактеристичне су и по називима које добију. Од „плишаних“ револуција у земљама Гвоздене завесе (Чехословачка, Румунија, Бугарска), преко „булдожер-револуције“ у СР Југославији, револуције лала (Киргизија), ружа (Грузија), јоргована (Молдавија), различака (Белорусија), кедра (Либан), кишобрана (Хонгконг), па све до Арапског пролећа (Сирија, Либија, Јемен, Оман, Египат, Алжир, Тунис), наранџасте и евромајдана у Украјини.

    Феномен револуција (демократија) за извоз

    Циници би рекли да је за смену власти и/или отцепљење неке територије потребно имати аеродром, пивару и фудбалски стадион, међутим, кад је извозна грана у виду „обојене револуције“ у питању, потребно је и мало политичке подршке. Венецуели и председнику Мадуру, околности, чини се, нису баш наклоњене. Сем чињенице да је Венецуела у „Америчком дворишту“, администрација Доналда Трампа налази се у незавидној позицији и вапи за хомогенизацијом нације око заједничког циља.

    Могућност пропадања преговора са Северном Корејом, „тихи“ трговински рат са Кином, константно затегнути односи са Русијом, све више проблема са ЕУ на спољном плану и доскорашња блокада владе САД, све већи унутрашњи политички сукоби — изгледају као да је други грађански рат у Америци у току. Венецуела делује као погодно тло да се у релативно кратком року изведе „обојена револуција“ и сакупи што већа подршка јавног мњења у предизборној години.

    Сем као фактор кохеренције у Америчком друштву, задовољне су и нафтне компаније, јер јефтиније је „извозити демократију“ него произвести нафту, кад већ може да се увезе за мале паре.

    Не треба заборавити ни Блиски исток и Иран коме се на овај начин показују мишићи, као врста генералне пробе пред могући сукоб. Иако је предизборно обећање председника Трампа да се Америка неће мешати више у туђа дворишта, изгледа да је у питању порочни слатки грех коме се у Америци радо враћају у загрљај.

    Ништа мање битан део тог греха је позив на њено величанство „демократију“. У моменту када није битан процес и начин свргавања неодговарајућег лидера, већ само исход уз позивање на „здрави“ демократски процес, који је евидентно прекршен антидемократским методама самопроглашења Гваида као вође „обојене револуције“ за председника. У томе нема ничег чудног, сем да САД на „обојену револуцију“ или „извозну демократију“ гледају као на полну болест — желе да је сви њени непријатељи добију (земље захваћене „арапским пролећем“), али не и највећи савезници (Саудијска Арабија).

    Нови гласник, стара порука

    Француска револуција почела је на пијаци, слично као и Арапско пролеће у Тунису и Сирији, али, да ли је баш све тако поједностављено и да ли ће слобода икада умети да пева као што су сужњи маштали о њој? Идеја за будућност је јасна, када се уђе у отворени сценарио „обојене револуције“, процес не сме да се одуговлачи, већ се мора окончати у наредна два-три месеца, да би се наставио тињајући економски рат са новим и старим ривалима (Кином и Русијом).

    Нови „гласник демократије“ у старом концепту револуције у Венецуели је Гваидо. Порука остаје да се, за разлику од пијаце, која је у периодима првих револуција била место почетка борбе за демократију, данас демократијом тргује као производом на пијаци.

    Технологија обојених револуција
    © Sputnik /
    Технологија "обојених револуција"
    Тагови:
    плишане револуције, Венецуела, Америка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога