Слушајте Sputnik
    Првомајски протест Кубанаца против америчког мешања у Венецуели

    Две америчке акције: Потпуно исти рукопис, а дели их пола века

    © AP Photo / Ramon Espinosa
    Свет
    Преузмите краћи линк
    0 128
    Пратите нас

    Администрација председника САД Доналда Трампа непријатељски је настројена према Владама Кубе и Венецуеле. Блокада Кубе, која траје од 1960. године, и санкције против Венецуеле, које су наметнуте 5. августа, имају неколико заједничких карактеристика, без обзира на то што је између та два догађаја разлика више од пола века. Да ли се историја понавља?

    Пре више од 50 година САД су забраниле својим трговинским партнерима да ступају у преговоре са Кубом, а чак су донеле законе како би оснажиле ту политику, као што је Закон Хелмс-Бартон. Амерички Конгрес и даље настоји да оправда ту политику као меру која би могла да примора кубанску владу да поштује људска права.

    Бивши председник САД Барак Обама је 2015. године позвао Конгрес да обустави трговинску блокаду Кубе, а у свом годишњем обраћању је изјавио да је „рок трајања такве политике одавно истекао“, што се може протумачити као метафорично признање неуспеха те стратегије.

    Међутим, када је ступио на дужност председника САД, Доналд Трамп је јасно ставио до знања да мисли другачије од свог претходника. Трамп је 5. августа 2019. године одлучио да понови политику санкција — потписивањем указа којим се блокира имовина венецуеланских власти у САД.

    Неколико дана након тога, амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон је у Лими, у Перуу, употребио израз „санкције трећим странама“ — дакле, и друге земље су лишене могућности да тргују са државом којој су наметнуте санкције. Та реторика је врло слична оној која се примењује у односима са Кубом.

    Ни ембарго, ни блокада, него политика санкција

    Кубански политички аналитичар, професор на Универзитету „Холи Нејмс“ у Окланду (Калифорнија) Артуро Лопез Леви објаснио је да се појмови „ембарго“ и „блокада“ често користе у другим значењима, а да су у ствари део политичке пропаганде, која покушава да смањи значај санкција (ембарго) или да их ојача (блокада), у зависности од тога у чијем је то интересу.

    „То није војна блокада, како је описано у међународном праву, нити је ембарго, јер он подразумева обустављање операција само између две стране, а овде се примењују санкције против трећих лица. Стога говоримо о политици санкција“, рекао је Лопез Леви.

    © AFP 2019 / Yamil Lage
    Млади Кубанци са мобилним телефонима на улицама Хаване

    Kршење закона

    Према мишљењу стручњака, главна сличност између политике коју САД воде према Куби и према Венецуели јесте то што оба приступа крше међународно право.

    „Ниједна земља нема право да разматра могућност свргавања владе у другој земљи и нема право да једнострано примењује санкције без сагласности Савета безбедности УН или, у крајњем случају, надлежног органа у региону“, објаснио је стручњак.

    Он је такође нагласио да је свима познато да бар две сталне чланице Савета безбедности УН — Русија и Кина, отворено иступају против санкција које су наметнуте Венецуели.

    Истовремено, четири сталне чланице те организације противе се санкцијама, које су уведене против Кубе.

    Са друге стране, у случају Кубе ситуација је много јаснија, констатовао је стручњак. Закони, попут Хелмс-Бартоновог, временом су допринели снажењу политике санкција, што је отежавало њено обустављање, чак и када је председник Обама изразио жељу да то учини.

    „У случају Венецуеле, до 5. августа су поједине европске земље подржавале санкције, али сумњам да ће Велика Британија, без обзира на нову владу, као и Француска, наставити да пружају подршку“, рекао је професор Лопез Леви.

    Он је то објаснио чињеницом да се Европа традиционално противи америчким санкцијама против трећих земаља.

    Становница Каракаса Belkys у продавници
    © Sputnik / Esther Yáñez Illescas
    Снимак из једне бакалнице у Каракасу

    Народ је главна жртва

    Као још једну сличност између политике коју САД воде према Куби и Венецуели, стручњак је навео и чињеницу да се не пружа подршка становништву земаља против којих су наметнуте санкције, што на крају проузрокује највише штете.

    Према његовом мишљењу, данас се не може рећи да се кажњава само Влада Венецуеле, како је најављено 2017. године, а не народ.

    „Сада су направљени изузеци само за одређени број прехрамбених производа и лекова, али неоспоран је ударац на привреду. Не ради се само о наводно корумпираним особама, које су повезане са властима“, истакао је Лопез Леви.

    Такође је додао да је то „још драматичније“ у случају Кубе. Примена таквих санкција никада није гарантовала заштиту најсиромашнијих слојева становништва.

    Што се тиче супротстављања тим санкцијама, професор је упозорио да би било погрешно закључити да се у Венецуели под руководством Мадура може поново применити искуство које је стечено на Куби, под руководством Комунистичке партије и Фидела Кастра.

    „Међутим, ово подстицање на једностране санкције може довести до уједињења људи око своје заставе, бар када је реч о присталицама чавизма. Другим речима, на крају чавизам може само да ојача“, закључио је професор.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога