Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    75 година од Велике победе: Историјске занимљивости (70)
    14158
    Пратите нас

    „Чак су и деца од седам или осам година затварана у ћелије за то што су гладни и бедни ишли по граду и просили хлеб… У покушају да побегну, три заробљеника су... претучени до смрти“ — ово је део сведочења затвореника у концентрационом логору 1942. године. А не ради се о немачком логору, већ о финском.

    РИА Новости у оквиру пројекта „Не застарева“ објављује доказе о ратним злочинима финских фашиста над цивилним совјетским грађанима, које је обелоданила Федерална служба безбедности Карелије и предала Националном архиву Карелије.

    Нацизам на фински начин  

    Свака четврта особа у Карелији за време Другог светског рата прошла је кроз финске концентрационе логоре, где су затворенике сматрали „робовима без икаквих права“. Управо тако је о Русима, Карелима, Татарима и другим локалним становницима говорио фински маршал Карл Манерхајм. Хиљаде људи је умрло од тешког рада и глади, а на окупираним територијама је владао прави нацистички режим. 

    „За разлику од Финаца, Карела и Вепса, сваком Русу је наређено да на левом рукаву носи црвену траку. Њима и људима друге националности, Татарима, Грузијцима и другим, су давали упола мање хране“, ово је још један цитат из обелодањених архива. 

    У окупираној Карело-Финској Совјетској Социјалистичкој Републици, Финци су изградили 14 концентрационих логора (шест у Петрозаводску). До априла 1942. године у њима је боравило око 24 хиљаде људи — око 30 посто становништва. То су углавном били Словени, више од 90 посто су били Руси, Белоруси и Украјинци. Према проценама историчара, око 50 хиљада људи је прошло кроз ове логоре. 

    Концентрациони логор у Финској
    © Sputnik / Dmitry Kozlov
    Концентрациони логор у Финској

    Уместо да помогну, лекари су тукли оболеле

    „У логору је уведена дисциплина мотке, то јест, за најмање кршење режима логора заробљенике туку прутевима и гуменим палицама“, сведочи Јегор Јегоров који је побегао из затвора у мају 1942. године. 

    „Бриткина, којег су задржали у логору, послали су заједно са осталима на сечу шуме у село Кутижма. Он се тамо разболео и отишао код лекара да потражи помоћ, али уместо да помогне, лекар га је претукао. Пацијент је враћен у концентрациони логор, где је преминуо након недељу дана. Исти лекар је до губитка свести претукао Ивана Иванова“, сведочи други заробљеник, учитељ Павел Јакимец. Он је именовао мучитеље: командант концентрационог логора № 2 Петрозаводска Валентин Микс, стрелац страже Паули.  

    Отприлике трећина затвореника је умрла од глади. Према извештајима карелијске експертске заједнице, Финци су убијали људе без оружја, вештачки стварајући глад и не пружајући медицинску помоћ. „Сродним народима“ су сматрали Кареле, Ингерманландијце, Вепсе, Естонце и Мордвине. Остали, углавном Руси, су „ненационално становништво“. 

    „Бели Финци су окупили жене са малом децом и старије људе и смештали их у куће које су посебно издвојене на периферији града и окружене бодљикавом жицом. То су куће смрти. Глад и тифусна грозница су били распрострањени у свим логорима“, присећа се становница Петрозаводска. 

    Архивски документи о финским концентрационим логорима из времена Великог отаџбинског рата
    © Фото : УФСБ Карелије
    Архивски документи о финским концентрационим логорима из времена Великог отаџбинског рата

    За помоћ совјетској власти следила је смртна казна

    За сваку ситницу су људе слали у логоре, а пре свега због сумње да саосећају са совјетском влашћу. Дакле, документи описују причу породице Бабушкин из села Устрека, која је послата у кућу унутар бодљикаве жице само због гласина да је помагала партизанима, мада, према речима људи из села, тога није било. 

    Током испитивања, Баранцева Пелагија је саопштила да је у логор доспела у новембру 1942. године због тога што је њен муж командовао партизанским одредом, „долазио је код нас кући и ми смо га скривали“. 

    Они који су се борили против окупатора су убијени, по директној директиви Манерхајма из његовог „Обраћања карелијском становништву“. 

    „Најмања помоћ цивила совјетским трупама сматрала се шпијунажом, а њихово појављивање са оружјем у рукама пљачкашким нападом. Сви кривци, у оба случаја, кажњавају се смрћу“, ово је одломак из архивског документа уз приложени превод „Обраћања карелијском становништву“ Манерхајма. Директива је била строго спровођена. За то се побринуо Вајно Котилајнен који, према подацима историчара, није кривично одговарао за злочине.  

    У обелодањеним документима има много примера. Са посебном окрутношћу, фински нацисти су се борили са комунистима и комсомолцима. Тако су у Заоњешком округу брутално мучили секретара комсомолске организације и посланика Кузарандског сеоског већа Татјану Мухину која је имала само 20 година. Мештани причају: „Мухину су током испитивања више пута тукли, након чега су је бацали у хладне просторије школе, која је служила као истражни притвор. Током једног од следећих испитивања, Мухина се истргла уз руку Белих Финаца и хтела је да побегне, али фински војници су је смртно ранили на улици и поново бацили у ћелију. Зачуло се неколико пуцања и Тања Мухина је била убијена.“

    Тукли су заробљенике гвозденим палицама

    Логор у месту Колвасозеро. Овде су бацали читаве породице, а мајкама су силом одузимали децу. Хапсили су због најмање ситнице. Тако су Николаја Алексејева ухватили за то што је говорио о скором повратку Црвене армије и опорављању пољопривредног живота. 

    Заробљенике у финским концентрационим логорима тукли су гвозденим шипкама
    © Фото : УФСБ Карелије
    Заробљенике у финским концентрационим логорима тукли су гвозденим шипкама

    Фјодор Воглаев је покушавао да се сакрије од окупатора. „У августу 1941. године, Финци су окупирали село. Отишао сам у шуму далеку 15 километара, али су ме финске трупе задржале и вратиле“, присетио се он. На испитивању су га „тукли гвозденим палицама“.

    Имена издајника

    Међу затвореницима је било и доушника који су покушавали да од заробљеника добију информације потребне фашистима. Катарина Власова рекла је да су такви људи имали „поверење и привилегије“. Конкретно, неки Степан Тимофејев је „надгледао заробљенике у логору и извештавао штаб или у разговору са стражарима о неким ситуацијама. Након тога се променио однос организације логора према особама о којима је Тимофејев извештавао.“ Касније је добровољно отишао у Финску. 

    Према Катарининим сећањима своје је издала нека Тарасова Дора: „Као партизански радиста, била је заробљена и открила је све тајне које је знала. Због тога су је ослободили и послали на неке курсеве, можда на курсеве за шпијуне.“ Неколико бивших затвореника логора је саопштио о шпијунирању Тарасове. 

    За хлеб су тукли

    У селу Свјатнаволок, логор је био још бруталнији. Надзорници су присиљавали затворенике на вршење ружних задатака и тукли су их. Бивши заробљеник Герасим Пушко рекао је: „Први пут ме је претукао командант Кашрас јер се нисам обријао. Други пут ме је претукао Павел Сергејев, Рус који је био шеф логора 1942. године. Мислио је да други пут узимам храну. И трећи пут ме је претукао Саприн, Финац, због тога што сам дошао да питам могу ли добити додатну храну по купонима које сам имао“.

    Батине за хлеб ― документ из концентрационог логора у Финској; фински нацизам ― илустрација
    © Фото : УФСБ Карелије
    Батине за хлеб ― документ из концентрационог логора у Финској

    Александра Пономарева се присећа да су у лето 1943. године пред њеним очима „Јулиј Павло тукао Кашина и Парфенова због тога што су прикривали производе приликом истоварања машине“. 

    Хранили су заробљенике, наравно, лоше: мало хлеба и тањир баланде (неукусна супа од поврћа) од разних остатака. 

    Заробљеник Красиљников из петрозаводског концентрационог логора № 5, у коме је било око седам хиљада људи, рекао је да су „свакоме дневно давали 300 грама брашна са дрвеном примесом и 50 грама труле кобасице за три дана.“ Израчунао је најмање две хиљаде мртвих. Видео их је својим очима јер су односила тела у заједнички гроб на градском гробљу. 

    Наравно, није било довољно хлеба, и неки су ишли по хлеб до суседног села, и касније су те људе тукли палицама испред читавог логора. Таисију Петрушину су „претукли палицама тако да два дана није могла да ради.“

    Катарина Петрова се присетила да је у зиму 1942. године једна од заробљеница изашла по хлеб. Као казну за ово „недолично понашање“, Финци су приморали све жене да се обрију на ћелаво. 

    Њихов циљ је била Велика Финска

    На питање шта су бивши затвореници логора знали о злочинима финске власти, људи су имали разне одговоре и општа слика се формира тек када се проучава читав низ архивских докумената. Иза сваког написаног реда стоји људски живот.  

    „Све ово није ништа друго него манифестација свесног геноцида цивилног становништва. Штавише, реч је била о спровођењу расне политике по финским командама, то јест, усмерена је била на истребљење Руса. „Ненационално“ становништво су масовно, читаве породице, укључујући и малолетнике, слали у радне логоре, који су за многе били логори смрти. То елоквентно потврђују подаци анкета који се налазе у архивским документима“, објашњава декан факултета за архивску политику историјско-архивског института на Руском државном хуманитарном Универзитету (РГГУ), експерт пројекта „Не застарева“, Јелена Малишева. 

    Финци су строго пратили етничку чистоћу, а за покушај њеног кршења су кажњавали. Карактеристично је сведочење Адама Бобровича: „Чињеница је да су тукли, посебно девојке за заједнички живот са Финцима.“  

    Фински логори за Русе су били део великог плана за стварање етнички чисте државе Велике Финске, о којој је говорио маршал Манерхајм. Још пре почетка офанзиве, потписао је наредбу № 132. Четврта тачка: „Руско становништво треба да буде затворено и послато у концентрационе логоре.“ 

    „Имена ревносних извршилаца ове наредбе нису тајна. Наведена су у сведочењима затвореника финских логора који су преживели. Људско сећање може бити избрисано, али архивски документи су сачувани, што значи да злочини пројекта „Не застарева“ нису обезличени“, нагласила је Малишева. 

    Фински окупатори, за разлику од Немаца, нису стрељали људе масовно, и зато су дуги низ година њихови злочини остајали у сенци зверства немачког фашизма, кажу историчари. Фински нацисти су мучили глађу и неподношљивим условима за живот у логорима, тешким радом и непрестаним малтретирањем. Тога се сећају и бивши малолетни затвореници који су још увек живи. 

    У складу са директивом маршала Манерхајма, Русе, Украјинце, Татаре и многе друге „ненационалне становнике“ Карелије су циљано и тихо уништавали. Карактеристичност финског окупационог режима диктира своје приступе ка откривању ратних злочина. Нова обелодањена документа управо то омогућавају на основу масовних и детаљних сведочења очевидаца и других документарних доказа који су данас објављени.


    Прочитајте још:

    Тема:
    75 година од Велике победе: Историјске занимљивости (70)
    Тагови:
    Финска, концентарциони логор
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога