Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    2137
    Пратите нас

    Настављају се полемике о декрету турског председника о укидању статуса музеја Аја Софији, који важи скоро 90 година. Већ 24. јула је планирана прва служба, али према законима ислама, молитва на месту где су слике људи није дозвољена. Шта ће се десити са фрескама и мозаицима, какво благо се налази у саборној цркви и које легенде о њој су познате?

    Почетак

    Симбол „златног доба“ Византије, саборна црква Аја Софија, висока 55 метара, и четири куле-минарета које су Османлије доградиле, познати су широм света. Храм се уздиже изнад Истанбула од 6. века. 

    „Цар Јустинијан је наредио изградњу саборне цркве која је, осим што би украсила град, требало и да показује снагу и моћ царства“, каже Људмила Тарасенко, шефица одељења за древно руско сликарство у Историјском музеју. „Велики неимари Исидор Милетски и Антемије Тралски су подигли храм, којем по величини није било равних још хиљаду година“.

    Савременик грађевине Прокопије Кесаријски, писао је да је храм људима изгледао невероватно, а приче о њему ван Цариграда биле су потпуно нестварне. 

    Унутрашњост Аја Софије у Истанбулу
    Унутрашњост Аја Софије у Истанбулу

    Изграђена 537. године, Софија је постала „заиста највећа архитектонска и инжењерска структура“. Материјал за градњу се доносио из читавог царства: најбољи мермер био је из Африке, стубови од порфира и малахита су из Мале Азије и Египта, осам стубова од јасписа је достављено из Артемидиног храма у Ефесу (једно од седам светских чуда старог света). 

    Унутрашњост грађевине је била украшена сребром и слоновачом. Према једној од легенди, Јустинијан је хтео да прекрије зидове саборне цркве златом од пода до сводова. Величанственост украса је задивила обичне људе: говорило се да су небеске силе учествовале у изградњи саборне цркве. 

    Према легенди, улазећи у саграђену саборну цркву, Јустинијан је узвикнуо: „Соломоне, надмашио сам те!“

    Нови владари

    Готово хиљаду година храм је био главна светиња хришћана, а након што је Мехмед Други Освајач освојио Цариград 1453. године, храм је претворен у џамију на пет стотина година. Да би се одржавала муслиманска служба, унутрашњост храма је знатно промењена.  

    Аја Софија
    © AFP 2020 / OZAN KOSE
    Аја Софија
    „Многи примери византијске уметности су или уништени, или омалтерисани. Они су поставили михраб (олтар) у југоисточном делу грађевине и поред минбер (проповедаоница)“, истиче виши научни сарадник на Иституту за општу историју Руске академије наука Иван Фадејев. 

    Подови су били прекривени теписима, минарети су се појавиле напољу, а у 16. веку на грађевини су доградили контрафоре (вертикална конструкција, избочени део зида).

    Постоји предање да се, када су Турци провалили у саборну цркву, тамо одржавала Божанска литургија. Да би сачували Свете дарове, део олтарског зида се отворио и заклонио свештеника, који ће ту остати све док саборна црква не буде враћена православним верницима. Тек након тога он треба да изађе и заврши службу. 

    Саборна црква је остала џамија до 1934. године, када је одлуком Кемала Ататурка, „архитекте нове Турске“, постала музеј. Тада је започета систематска рестаурација и проучавање овог споменика, који је касније постао један од најпосећенијих на свету.  

    Златно наслеђе

    Саборна црква остаје ризница византијске уметности: испод малтера на зидовима су пронађени мозаици из времена Јустинијана и периода Македонске династије, врхунца уметности Византије. Од 9. века сачуване су слике Девице Марије са дететом на коленима у апсиди, анђела Гаврила са њене десне стране и светаца. То је било доба македонске ренесансе. 

    Фреска Богородице са малим Христом из периода македонске ренесансе
    Фреска Богородице са малим Христом из периода македонске ренесансе
    Теолог из тог доба Јован Дамаскин је говорио: „Видео сам људско лице Бога и моја душа је била спашена“.

    Када се освештавао мозаик са Богородицом и дететом, патријарх Фотије Први је одржао проповед. Истакао је таленат мајстора и природни изглед слика: „Гледају нас као да су живи, пуни су живота, њихове очи и уста су пуни покрета“. 

    Још један познати мозаик налази се у предворју изнад портала (главног улаза): клечећи Лав Четврти Мудри пред ногама Исуса Христа. 

    „Овде је главна слика о томе колико је свака земаљска власт спремна да се понизи пред престолом Цара небеског. Људски, земаљски спорови и амбиције требало би да нестану пред осећањем вечности, близине Творцу. А цар који се моли за опроштење својих грехова је најбољи подсетник за ово. Ово је мозаик за сва времена“, истиче Михаил Бутирски, виши научни сарадник Музеја Истока, стручњак за историју Византије. 

    Мозаик на ком је клечећи Лав Четврти Мудри пред ногама Исуса Христа
    Мозаик на ком је клечећи Лав Четврти Мудри пред ногама Исуса Христа
    Шта је следеће?

    Након што су турске власти саопштиле о претварању музеја у џамију, Унеско се забринуо за очување споменика. 

    „Аја Софија је ремек-дело архитектуре и јединствени доказ интеракције између Европе и Азије вековима. Статус музеја одражава универзалну природу овог наслеђа и чини га снажним симболом дијалога“, изјавила је генерална директорка организације Одри Азула. 

    У Унеску сматрају да ова одлука не би требало да утиче на приступ саборној цркви и структури грађевине. 

    Ситуација са подовима је мање-више јасна (теписи неће оштетити ништа, само ће искривити традиционалну слику), али главно питање је шта ће се десити са мозаицима (ислам забрањује слике живих бића).

    „У току су разговори о томе како ће се прикривати или уз помоћ најновије технологије (можда ласера) затамњивати чувене слике. То изазива запањеност, јер су уз такав однос према споменику, губици неизбежни! У музејима се, како се не би оштетила дела, чак и редовно фотографисање регулише“, рекла је Људмила Тарасенко. 

    Према њеним речима, ово се тешко може назвати бригом за очување музејског наслеђа, јер ће приступ туристима вероватно бити ограничен. „Не постоји гаранција да након промене статуса музеја, посета грађевине неће бити смањена због одржавања служби“, истиче сарадник из Историјског музеја. 

    Проблем је што се мозаици у унутрашњости саборне цркве не могу занемарити. „Ако их прекрију заклонима или нечим сличним, бојим се да ће то трајати дуго. А како онда бринути за њихову очуваност, контролисати да ли се смалта држи чврсто на позадини старој хиљаду година?“, Михаил Бутирски не крије забринутост. 

    Много питања, али без објашњења са турске стране
    „Веома бих волео да се културно наслеђе које је оставила Византија, а које је универзалне вредности, не претвори у апстрактне успомене. Волео бих да му се још увек можемо дивити, да древна уметност и даље физички постоји овде и сада“, закључио је Бутирски. 

    Људмила Тарасенко се слаже са колегом: „Оно што је учињено са Аја Софијом након освајања Цариграда био је природни ток догађаја за средњи век, тада је све било одређено логиком победника“.

    „У наше време овај приступ је, у најмању руку, збуњујући. Велики антички споменици и византијско наслеђе требали су давно да постану „своји“ за савремену Турску и да се очувају уз максималну одговорност. Као што историјско искуство показује, све одлази, нема много великих царстава из прошлости, а наш задатак је да пажљиво чувамо оно мало што је остало за будуће генерације“, каже историчар. 

    Тагови:
    историја, Аја Софија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога