Слушајте Sputnik
    Свет
    Преузмите краћи линк
    2393
    Пратите нас

    Прича о „покушају убиства Наваљног“ постаје још један инструмент притиска Запада на Русију, пре свега моралног. Упорно се труде да Русију прикажу као територију на којој се редовно догађају политичка убиства. Међутим, критичари Русије би требало пажљивије да погледају другу земљу — САД. Управо она је епицентар таквих злочина.

    Сједињене Државе и Запад редовно оптужују Русију за организовање политичких убистава или покушаја убиства, на пример, случај Литвињенко, Скрипаљ и Наваљни. Никакви чврсти докази за то нису предочени, претпоставка невиности им ни не пада на памет. Лажне оптужбе се само гомилају у светским медијима, а затим постају изговор за појачани притисак — трговинска и економска ограничења, дипломатски демарш и бескрајни санкциони спискови.  

    САД лидер по броју политичких убистава

    У међувремену, саме САД су дуго и заслужено светски лидер по броју политичких убистава. Најшокантнија су била вансудска погубљења политичких противника у иностранству. Ових дана председник Доналд Трамп је признао да се спремао да изда наредбу за „уклањање“ председника Сирије Башара Асада. Нико није био изненађен овим крвожедним формулацијама и изјавама.

    Читав свет се добро сећа како се америчка државна секретарка Хилари Клинтон радовала на телевизији уживо гледајући монструозну смрт либијског лидера Муамера Гадафија од руку побуњеника. А након недавног убиства генерала Касема Сулејманија (убијен је у ваздушном нападу америчких летелица), иранске агенције за спровођење закона издале су потернице за Доналдом Трампом и још 35 америчких држављана. Шта тек рећи о стотинама покушаја убиства које су планирале америчке обавештајне службе, а које је легендарни лидер Кубе Фидел Кастро срећно преживео, подсећа руски портал „Взгљад“.

    Међутим, и на самој територији САД политичка убиства се дешавају са невероватном регуларношћу. Део њих остаје неоткривен. Они о којима је донета званична пресуда покрећу бројна питања код било ког незаинтересованог посматрача. Најчешће окриве онога ко им одговара да буде кривац — починиоца убиства или оног за кога се сматра да га је извршио. Никада се не говори о проналажењу правих организатора и наручилаца.  

    У Сједињеним Државама председници, председнички кандидати и опозициони лидери убијани су са учесталошћу која није карактеристична за „демократску земљу“. Најчешће се то догађало када су постајали сметња за утицајне финансијске кланове или супер богате монополе.  

    Линколн, Кенеди...

    Давне 1833. године председник Ендру Џексон није обновио лиценцу Друге банке, која је тада деловала као Централна банка САД, и покушао је из ње да повуче сва буџетска средства. А године 1835. организован је покушај атентата на Џексона.  

    Током грађанског рата председник Линколн је организовао владину емисију новца. Новчанице је први пут штампала државна финансијска организација. Ово је поткопало приходе приватних банака. Затим је 1865. године Линколн убијен. Планови за реформу финансијског система у земљи, као и тешке одлуке о корупцијским шемама, коштале су живота председника Џејмса Гарфилда. На функцији је био само шест месеци, од марта до септембра 1881. године.  

    Два покушаја убиства преживео је Теди Рузвелт, којег су Американци у знак захвалности за његову бескомпромисну борбу против монопола назвали „разарачем трустова“ (труст — један од облика монополистичких удружења, у оквиру којег учесници губе производну, комерцијалну, а некад и правну независност).

    Бивши председник Америке Џон Кенеди у Даласу, 22. новембар 1963.
    © AP Photo / Jim Altgens
    Нејасно је зашто америчко правосуђе није истраживало питање ко би могао да буде организатор и наручилац убиства Кенедија; уосталом, председникове активности су нервирале и обавештајне службе и мафијашке кланове...

    Његовог претходника, Вилијама Макинлија, убио је анархиста који је био разочаран тиме што председник САД ради у интересу Рокфелера, Карнегија и Моргана. У то време, Сједињене Државе су се брзо развијале, тежећи светском лидерству. Земља је водила мале победничке ратове у иностранству, али ниједан на својој територији. И без обзира на то, шефови држава су се све време налазили на ивици смрти — таква слика је била потпуно незамислива у то време, било у Европи, било у Русији.

    У 20. веку најзлогласније убиство је, наравно, био атентат на председника Кенедија. Разлози за то, природа извођења убиства, идентитет убица и даље намећу бројна питања. Посебно је нејасно зашто америчко правосуђе није истраживало питање ко би могао да буде организатор и наручилац овог убиства; уосталом, председникове активности су нервирале и обавештајне службе и мафијашке кланове...

    У сенци овог убиства века, мало је заборављен атентат на председниковог брата Роберта Кенедија. Амерички председнички кандидат је убијен усред успешне предизборне кампање 1968. године. Иза решетака је завршио 24-годишњи Палестинац. На суђењу није признао кривицу, његови адвокати су уверавали да је Кенедија убио неко други, међутим, упркос свим мрачним тренуцима, наводни убица је добио доживотну казну. Занимљиво је да се истрага није ни запитала ко би могао да организује и наручи ово убиство. Уосталом, бивши амерички државни тужилац је створио много утицајних непријатеља међу кумовима америчке мафије.

    Два месеца пре Кенедија убијен је и његов пријатељ и сарадник, идеолошки вођа афроамеричке мањине Мартин Лутер Кинг. Нобеловца, чувеног проповедника, снајпериста је убио усред бела дана. Чак и пре било какве истраге, министар правде је објавио да није било никакве завере и да је убица деловао сам.

    „Па како у Америци има много убица који самостално делују“, скептично је тада приметио совјетски политиколог Хенрих Боровик.

    Традиција крвавих одмазди, у стилу земаља Трећег света, против политичких противника наставила је да цвета у Сједињеним Државама и шире. „Взгљад“ је писао о злогласној „Клинтоновој листи“ — серији необјашњивих смртних случајева који се непрестано дешавају у најужем кругу 42. америчког председника и његове супруге.

    Али и поред ових трагедија, на америчком политичком пољу се дешавају чудни злочини.  Чини се као да нико није заинтересован да их истражи. За било коју другу земљу мистериозна смрт политичара на тако високим позицијама већ одавно би постала мрља на њиховој репутацији, повод за огорчене захтеве светске заједнице и за једногласну међународну осуду.

    Али политичка убиства у Сједињеним Државама прећутно су препозната као сасвим уобичајени, рутински догађаји. И светски и амерички медији избегавају да пишу о њима, иако заплети подсећају на добру детективску причу.

    Како је страдао бивши директор ЦИА

    Смрт бившег директора ЦИА Вилијама Колбија остала је потпуно нејасна. У мају 1996. године његово тело је пронађено на обали реке. Званична верзија наводи да је пензионисани службеник увече, у потпуном мраку, веслао у кануу, имао је срчани удар, пао је у воду и умро од хипотермије. Колбијеви пријатељи и познаници жестоко су критиковали ову верзију: он никада није користио чамац после заласка сунца, његово тело је пронађено четрдесет метара од кануа узводно, иако је вода требало да га однесе у другом смеру. И генерално, тело је пронађено на овом месту тек девет дана након проналаска чамца. Нејасно је где је тело било све то време.

    Колби је имао много утицајних непријатеља, не само у иностранству, већ и унутар ЦИА. Седамдесетих година прошлог века много пута је говорио пред Конгресом и јавно објављивао информације о тајним операцијама — убиствима, заверама и пучевима које је служба организовала педесетих и седамдесетих година прошлог века. У „канцеларији“ му ово нису могли опростити. Колби је себе називао „дисидентом ЦИА“. Међутим, нико није почео да истражује могуће везе његових колега са његовом чудном смрћу. Све сумње у вези са званичном верзијом једноставно су назване „теоријама завере“.  

    Тајанствена смрт Сонија Бона је такође изазвала „конспирологију“. Бивши поп певач (из дуета Сони и Шер) отиснуо се у политику крајем 1980.-их година, изабран је у Конгрес и почео да открива истакнуте америчке званичнике и војна лица, који су профитирали од трговине дрогом и оружјем у регионима као што су Латинска Америка и Југоисточна Азија. У јануару 1998. године, Боново тело са поломљеном лобањом и сломљеном кичмом пронађено је на скијалишту у Невади. Резултати обдукције нису објављени. Званична верзија је била да је Боно, искусни скијаш, сломио врат док се спуштао низ падину и закуцао се у дрво. Није био сведока инцидента.  

    Јавност је посебно зачудила чињеница да је недељу дана раније, у другом познатом одмаралишту — Аспену, 39-годишњи син Роберта Кенедија Мајкл умро на исти начин. Наводно се и он закуцао у дрво док је скијао. Десет година касније, све се чешће чула верзија да су Бона насмрт претукли обавештајни агенти или професионалне убице које су ангажовали утицајни непријатељи певача. Али никада није спроведена ниједна истрага о смрти конгресмена.

    Вилијам Колби, бивши директор ЦИА. Фотографија из 1976.
    © AP Photo
    Бивши директор ЦИА Вилијам Колби имао је много утицајних непријатеља, не само у иностранству, већ и унутар ЦИА.

    Године 2004. два адвоката који су истраживали махинације чланова породице Буш повезаних са компанијом Novation LLC, умрла су у размаку од два месеца.

    Критичари су претпостављали да је та фирма закључивала уговоре између добављача медицинског материјала и опреме и клиника. Према „Њујорк тајмсу“, који је иницирао истрагу, цене за све су биле нереално високе. Захваљујући лукавим шемама, осигуравајуће компаније су платиле за све. Novation LLC је зарађивала милијарде долара. Међу њеним власницима био је Џеб Буш — син 41. и брат 43. америчког председника.

    У јулу 2004. године, тужитељка Телма Колбер која је истраживала овај случај, утопила се у базену. Два месеца касније, Шенон Рос која се такође бавила овим случајем, изненада је умрла. Истрага о активностима Novation LLC је обустављена. Могуће је да је све то била случајност. Једино је чудно што није било темељне истраге онога што се догодило са објављивањем резултата експертизе. Све ово је додало непотребну мистериозност смрти две жене и бацило сенку на репутацију породице Буш.  

    Недостатак информација и транспарентне истраге — само ово претвара обичне људе у „теоретичаре завере“.  

    Случајности изгледају као завере, а убица је извршитељ нечијих наредби. Још увек многи Американци верују да, на пример, савезни судија Џон Рол није погинуо 2011. године током масовне пуцњаве, већ да су његово убиство „наручили“ неки утицајни људи који су желели да се освете за његове казне.  

    Шта рећи о Ендру Брејтбарту, чувеном новинару и политичком активисти који је творац сајтова попут HuffPost и Breitbart, и који је заправо организовао све алтернативне деснице у Америци. Изненадна смрт 43-годишњег политичара у фебруару 2012. године изазва је сумњу код свих његових присталица. Сумње су се појачале након што је патолог који је прегледао његово тело умро од тровања арсеном на дан објављивања резултата обдукције, а једини сведок Брејтбартове смрти изненада је и без трага нестао.

    Узгред, већ дуго никога не изненађује мистериозна смрт новинара у земљи. „Репортери без граница“ су 2018. године сврстали Сједињене Државе међу пет земаља света које представљају највећу опасност за новинаре.

    Прочитајте још:

     

     

    Тагови:
    убиства, председници, Русија, Америка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога