Београд+ 13°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Бранко Вукомановић на прослави Дана града Кјахта

    Заоставштина Саве Владиславића

    © Sputnik/ Љ.Милинчић
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 1298332

    Велики људи остављају дубок траг у времену, без обзира на све покушаје да се тај траг избрише. Тако је и са Савом Владиславићем, српским племићем и руским грофом.

    Иако у једном тренутку заборављен и у Србији и у Русији, његово дело изронило је из заборава. До скоро, за грофа Саву Владиславића знало се у нашем народу само преко монографије коју је написао Јован Дучић, и која је дуго била једини савремени писани исказ о том великом човеку. Међутим, последњих година име Саве Владиславића сасвим заслужено постало је предмет уметничке обраде.

    Премијера опере Светислава Божића „Меланхолични снови грофа Саве Владиславића добар је повод да се подсетимо његове заоставштине. Заправо, право је чудо да живот Саве Владиславића већ одавно није екранизован, да о њему нису написани бројни авантуристички романи. Само поједине цртице из његовог живота довољне су да се од њих направи велики авантуристички филм.    

    Сава Владиславић био је у души авантуриста — и живео је у таквом времену — на прелазу из 17. у 18. век, у исто време када су у западној Европи „харали“ Казановa, Каљострo и гроф Сен Жермен. Међутим, Сава Владиславић је свој авантуристички дух зауздао и ставио га у службу руских царева — оних за које је сматрао да су једини кадри да буду заштитници православног света који се у том тренутку налазио под туђинском владавином.

    Уместо да постане легендарни заводник, коцкар или пират, основао је руску обавештајну службу; оборио је једног султана; утврдио руско-кинеску границу; дизао Србе на устанак против Турака; слао књиге у Сремске Карловце; помагао манастире и градио цркве; оснивао градове и насеља по Сибиру…

    Према речима Бранка Вукомановића, потомка Саве Владиславића, просто је несхватљиво да је дело човека који је толико урадио и за српски и за руски народ донедавно остало непознато: „Пре десетак година група српских и руских родољуба пронашла је трагове о Сави Владиславићу. Својевремено, руски академик Владимир Мјасников са групом сарадника иницирао је истраживање дела Саве Владиславића.

    Вукомановић каже да је од тада почело да оживљава сећање на његовог претка. Подигнути су му споменици у Сремским Карловцима, Гацку (у близини Јасеника, његовог родног места), Шлисербургу у Русији, у близини Петрограда, где се Сава Владиславић први пут срео са Петром Великим и у Херцег Новом, за који су његови потомци и породица посебно везани. Наиме, Сава Владиславић је највероватније крштен управо у том граду у цркви Светог Ђорђа, где је својој мајци наменио гробно место, а на улазу у цркву манастира Савина гробно место наменио је себи. Судбина је хтела другачије, те су и он и његова мајка сахрањени у Петрограду.

    Још за живота, Сава Владиславић је из Русије слао многе дарове херцегновским црквама. У ризници манастира Савина још се чува портрет цара Петра Великог и царице Ане које је послао овај српски гроф, а у црквици на Топлој чува се крст са посветом Саве Владиславића, каже Вукомановић.

    Црква Светог Саве у Кјахти
    © Sputnik/ Љ.Милинчић
    Црква Светог Саве у Кјахти
    У Русији је, према Вукомановићевим речима, дело Саве Владиславића било познато у стручним круговима и међу заљубљеницима у историју. Вукомановић нам је испричао једну анегдоту која му се догодила у Петрограду: „Зауставио сам такси и започео разговор са возачем. Испоставило се да је он из Владивостока и да у Петрограду таксира и свира по клубовима, али и да је дипломирао историју. Када сам му рекао чији сам потомак, одушевио се и почео да ми прича биографију мог претка.

    Дело Саве Владиславића је у пролеће 2012. било предмет озбиљног проучавања у кабинету руског председника Владимира Путина. Било је то време када су Русија и Кина преговарале о уговору о разграничењу. Претходни уговор о разграничењу две државе закључио је управо Сава Владиславић у 18. веку. Испоставило се да је нови уговор иновирана верзија уговора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог. Тада се и Владимир Путин заинтересовао за Саву Владиславића и тражио његову студију о Кини. „Тајна информација о снази и стању кинеске државе била је прва европска студија о Кини после Марка Пола. На српском језику  приређена је пре неколико година, што је учинио Владимир Давидовић, а изашла је у издању РТС-а.    

    Трогодишње борављење Саве Владиславића у Кини резултирало је оснивањем града Троицкосавска и изградњом цркве Светог Саве. Троицкосавск, данас Кјахта, био је престоница трговине чајем у 19. веку. Град, данас на граници са Монголијом, био је познат као „пешчана Венеција. Домаћини у Кјахти су нам рекли, прича нам Вукомановић, да је од 25 руских милионера 19. века, њих 20 живело у Троицкосавску. Град је имао 14 велелепних храмова, од којих је један имао иконостас од кристала, јединствен у свету. На жалост, за време Стаљиновог терора 1934. године, храмови — укључујући и онај посвећен Светом Сави, једини храм њему посвећен ван јурисдикције Српске православне цркве — уништени су. Од кристалног иконостаса остао је само један орнамент који се чува у кјахтинском музеју.

    Бранко Вукомановић, који је посетио град, каже да је међу житељима Кјахте још увек живо сећање на Саву Владиславића и да се негује његов култ као оснивача града:

    „Иако је град добио име по Светој Тројици и Светом Сави, житељи Кјахте били су убеђени су да је Сава Владиславић град назвао по себи. Постоји иницијатива да се граду врати старо име и надам се да ће се то десити најкасније до обележавања тристоте годишњице оснивања града, закључује Вукомановић.    

    Велимир Ивановић пише роман о Сави Владиславићу. Засад је стигао до Савиног одласка у Цариград и ту је морао да се заустави јер, каже, за даље писање су потреба опсежна истраживања:

    „Наш историчар Душан Синдик боравио је 1956. и 1959. године у СССР. Тада су му дали на увид два тестамента Саве Владиславића, један написан пре одласка у Кину и други написан по повратку. Тестаменти се чувају у петроградском Архиву старих аката, заједно са другим Владиславићевим документима. Лична архива Саве Владиславића заузима читаву собу и још није обрађена. Потребно ју је истражити, каже Ивановић за Спутњик.    

    Обухватити живот обичног човека је тешко, а обухватити живот човека какав је био Сава Владиславић представља готово немогућ подухват. Зато се надамо још већем броју уметничких дела посвећених њему у част. Засад је важно да сећање на српског грофа у служби Русије и даље траје.

    Тагови:
    опера, Сава Владиславић, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога