Београд+ 20°C
Ниш+ 20°C
Слушајте Sputnik
    Сцена из филма Исцељење

    „Исцељење“ филм који мења живот

    Вести
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 3362281

    Филм Ивана Јовића, „Исцељење“, настао у породично-пријатељској мануфактури, у Србију је протеклих дана донео прве награде са светских фестивала. На ФЕСТ-у ће доживети националну премијеру 3. марта у Дому синидиката.

    „Исцељење“, и поред чињенице да је снимљен такозваним микробуџетом –  исцељује, на свим меридијанима, јер га води универзална, неки би рекли православна истина: нема правог праштања без љубав

    Иако камерне атмосфере, филм тече фантастичном фотографијом Пабла Фера Живановића, води кроз житна поља, преко брда и потока до краја света… где човек остаје сам, свестан своје немоћи. Филм „Исцељење“ говори о помирењу и праштању, теми која оптерећује после рата. Како да праштамо, кад нас још увек боли и болеће до краја, због ужаса које смо преживели?

    Овом се темом бавила Моња Јовић, која је написала сценарио, причу о човеку који, након што је изгубио дете и супругу у рату, облачи мантију, одлази у испосницу и покушава да нађе мир. Између монаха и Бога почиње рат, јер монах мора да буде мали Бог, да љубављу прашта.

    Дебитантски филм Ивана Јовића је прошао предселекцију Берлинског фестивала, али екипа није имала новац за постпродукцију. Филм је премијерно приказан у новембру прошле године на Фестивалу источноевропског филма у Котбусу, у Немачкој.

    Сцена из филма Исцељење
    Сцена из филма "Исцељење"
    На 13. фестивалу европског филма „Cinedays“ у Скопљу, одржаном у новембру прошле године, „Исцељење“ је освојило „Златно сонце“ за најбољи филм.

    Пре неколико недеља, са Фестивала филмова Балкана у Шведској – Банеффа, донео је две награде, за најбољи филм и најбољи сценарио. „Исцељење“ на фестивалу у Котбусу није било у такмичарској селекцији. Нажалост, јер публика га је прихватила као део себе.

    „То је за све нас био приличан шок. Прво нисмо могли да уђемо у салу, речено нам је да нема места, да су карте распродате пре три недеље. Чекали смо у ходнику. Супруга и ја смо ипак ушли пред крај филма и сели негде напред. Када је кренула шпица, био је потпуни тајац. Страховао сам да се окренем, мислио сам да су људи изашли из сале. Када су се упалила светла, проломио се такав аплауз, троструке овације… Остали смо 40 минута у разговору са публиком. Организатори су, иако то није било планирано, за следећи дан заказали репризу. Селектор је инсистирао да се појавимо и на репризи, били смо фасцинирани када смо видели људе који чекају у реду да купе карте за наш филм“, каже Иван Јовић.

    На питање шта је то што је толико потресло публику у Немачкој, редитељ каже да претпоставља да су разумели мотив праштања, а затим и мотив љубави.

    „Оно што им је било потребно током њихове историје било је праштање и разумевање, мислим да су се ту највише пронашли. У разговору са њима провлачило се то да су они народ који је био заробљен својом историјом и који је ишао и молио за опроштај“, наглашава Јовић.

    Глумцу Јови Максићу ово је прва главна улога на филму. Маестрални Максић верује да је потпуно ушао у лик монаха на великом искушењу захваљујући доброј припреми, дугачким разговорима са сценаристом и редитељем, али и читачким пробама.

    Финално поистовећивање са улогом почело ја на локацији снимања, у источној Србији. Све што гледаоци виде аутентично је, путеви којима мало ко пролази, пре више деценија напуштене куће, бунари… Максић је инсистирао да сам покоси траву испред испоснице.

    „Користио сам косу коју сам нашао у тој трошној кући, сељани су доносили своје, али нисам хтео. Косио сам неколико дана, по највећој врућини у августу. Није ми било тешко, само овако је могло, да на филму изгледа аутентично, као сцена из документарног филма, успели смо“, каже Јово Максић.

    Реализацију овог породично-пријатељског пројекта прате многе анегдоте, које су екипи филма потврда да су урадили нешто велико и да се ништа није догађало случајно.

    Филм је сниман 12 километара од села Јабланица на подручју општине Бољевац. Редитељ, који је на снимање повео и своје три ћерке, сматрао је да је то место на коме монах тражи мир, а сниматељ тишину, међутим, испоставило се да је место снимања подно ваздушног коридора.

    Поред проблема са авионима, екипа је морала да се бори и са крадљивцима дрва који су кадрове упропаштавали звуком моторне тестере. Уследили су сусрети са дивљим свињама и укопавање бучних агрегата. Уместо у оази мира, филм је снимљен у звучном хаосу за само 12 дана.

    „Морали смо дневно да имамо 23 'купљена' кадра. Четвртог дана смо схватили да није могуће за један дан снимити више од 15 кадрова. Никоме није јасно како смо успели. Радили смо буквално по цео дан, уз неколико сати сна. Много су нам помогли савети колеге Радована Миљанића, који је у екипи био човек са највише искуства. Колико год да је ово ауторски филм, цела екипа је била здушно укључена у све. Филм нам је свима променио живот. То слободно можемо рећи. Свако је врло свесно део себе оставио на обронцима Ртња, улажући у тај филм. Једноставно, понела нас је љубав према филму“, каже задовољни Максић.

    Мудро постављена, као контраст суровој природи и животима главних јунака приче, филм прати музика, анђеоски глас гркиње Нектарије Каранци. Светски позната уметница која се бави духовним појањем одрекла се новца од ауторских права

    Чекајући да виде како ће београдска публика прихватити филм, Моња и Иван Јовић преговарају о дистрибуцији у неколико земаља окружења. Кажу да су најмање контаката остварили са дистрибутерима из Русије, а то је тржиште које их највише занима, јер су им у стварању „Исцељења“ узор били управо руски аутори.

    Овај филм доноси нови поглед на живот. Враћа нас његовој суштини. Критичари „Исцељење“ квалификују као православни филм. Оно је пре свега људска прича, сурова, али и топла. Типик за све који нису опростили непријатељу после великог или неког сасвим малог рата који нас је окренуо од другог човека.

    Док траже дистрибутере за „Исцељење“, Јовићи спремају „Завештање“, документарни филм о жртвама Независне Државе Хрватске. Снимили су скоро стотину људи који су преживели Јасеновац и друге логоре у НДХ.

    Реч је 450 сати исповести, истине коју историја потискује, као што су је и саговорници, на неки начин потискивали, док се није укључила камера. Материјал ће предати Музеју жртава геноцида. Биће то документарно-историјски споменик људима који знају да је живот после рата могућ само уз праштање.

    Тагови:
    премијера, Исцељење, филм, ФЕСТ, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога