Београд+ 12°C
Ниш+ 8°C
Слушајте Sputnik
    Споразум који је предложила Влада неће бити потписан

    Штрајк просветара ‒ деца им неће опростити

    © Flickr / Max Klingensmith
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 257

    Штрајкови просветара који су трајањем дужим од 20 година постали константа школства, само су највидљивији део проблема српског образовног система који исто толико година не функционише као уређен систем.

    Јучерашњи долазак министра просвете Срђана Вербића међу више хиљада просветних радника, који су тражећи бољи материјални положај блокирали улице Кнеза Милоша и Немањину у Београду, гест је вредан похвале.

    Прскање из масе министра водом, или како рече једна представница просветара „освежавање јер је био бледуњав“, није гест који може бити оправдан. То прскање је манир несвојствен просветним радницима и послата је порука да и они који би требало да речима критикују и васпитавају, примењују физичку силу.

    Актуелни протест просветара, који траје већ четири месеца, није инцидент. То је, нажалост, у Србији правило. Спутњик је већ писао да од 1993. готово да није било школске године током које су сви часови трајали 45 минута.

    Деца испаштају

    Овакви штрајкови, који су трајањем дужим од 20 година постали константа школства, само су највидљивији, али не и најмањи проблем српског образовног система, који исто толико година не функционише као уређен систем.

    Наиме, српско основно, средње и високо образовање деценијама уместо да буде вертикала друштва, пречестим променама наставног плана, лошом селекцијом и пропуштањем из разреда у разред, непланским уписом у средње школе и неуређеним правилима на универзитетима, представља проблем који се шири на све остале делове тог друштва. Да није спорадичних случајева попут медаља које освајају млади математичари, намучили би се тражећи позитивне примере.

    Читав проблем оваквог образовног система додатно горим чини и чињеница да у односу држава (министарства просвете — множина) са једне, и просветари са друге стране, нема невиних. Осим деце.

    Није овде проблем министар Вербић и његово недавно упозорење да ће онима који буду штрајковали смањити плате. Не. Читав низ његових претходника који су седели у владама недовољно кадрим да напуне државну касу, па су сваки час гледали да уштрпну од просветара, сноси једнаку кривицу.

    Сада, пре пет, десет, али и 20 година, имамо учитеље и наставнике, ту кичму сваког друштва, којој је егзистенција стално угрожена. Тако деморалисани они таворе и иду из „реформе“ једног министра у „реформу" наредног.

    Наравно, нису овде мете ни садашње синдикалне вође које се буне за права својих колега, али и користе политички тренутак да се за њих изборе. 

    Кажипрст је уперен и на све њихове претходнике који су и више од њих користили политичка превирања, почетке школских и крајеве фискалних година, да истакну своја права. Имали су, дакако, у свему томе и реалног основа.

    Пуста обећања

    Неуређеност у високом образовању само је наставак лошег таласа инерције из основног и средњег. На државним факултетима је уведена „Болоња“, чија је сврха требало да буде ефикасност, већа студиозност у обради и лакше усвајање градива. Циљ јој је био и усклађивање наставе и пружање могућности да студент једне године студира у Београду, а следеће настави студије у Мадриду, на пример.

    Од свега тога добили смо обиље мастера, које, циници би рекли, некадашњи магистри могу да „прелистају“ као ови скрипту. Част изузецима, да не неко не замери. Искрено.

    У међувремену поједини министри и политичари обећавају деци бесплатне уџбенике, праве скандале са штампањем, па повлачењем 100.000 уџбеника приватних издавача (које су родитељи преко школа већ били платили)… баве се политичком демагогијом која не доприноси бољитку.

    Док то замајавање лакирањем проблема клизи из године у годину, деца губе радне навике, средњошколци почињу и да туку професоре „који не разумеју“ њихове лоше навике, а студенти не траже додатну литературу већ начин да положе испит. Наравно, не сви основци, не део средњошколаца и никако не сви студенти. Али, опште стање је баш овако како смо описали. А тих је, нажалост, највише.

    И они им неће опростити. Ни држави, ни просвети. Али ни свима нама, као друштву у целини.  

    Тагови:
    Срђан Вербић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога