Слушајте Sputnik
    Јосип Броз Тито

    Тито — од конобара до маршала

    © AP Photo / Anonymous
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    32525

    Ни после више од три и по деценије од смрти Јосипа Броза Тита није сасвим јасно ко је он заправо био. Шта нам о његовом животу може рећи збирка његових интимних предмета која се чува у Музеју историје Југославије?

    „Десет година је прошло, а ја њу и даље волим“, пева српски певач Тони Монтано. Неке љубави заборавимо, а неке трају вечно. Грађани бивше Југославије ни после 36 година од смрти Јосипа Броза га нису заборавили, а многи од њих, без обзира када су рођени, и даље гаје љубав према њему.

    Жеља да се буде у центру пажње

    Веселинка Кастратовић Ристић, кустоскиња МИЈ, бави се Титовом заоставштином последњих 20 година. Једна од збирки којима се у свом раду бавила јесте збирка личних Титових предмета у коју спадају предмети од чешља и бријача до ордења које је добијао.

    „Тито је желео да буде препознатљив, лепо обучен и да увек остави утисак на људе са којима се сусретао. Истражујући сећања људи који су га знали из међуратног периода, када је живео у не баш тако раскошним условима, сви се сећају да је волео да буде лепо обучен и то се види и на фотографијама које су чувају код нас“, каже Ристић.

    Да је Тито волео да се лепо облачи и као илегалац, сведоче и његова бивша жена Херта Хаас и блиски сарадник Владимир Дедијер. Обоје га се сећају као елегантног човека. Херта Хаас је чак била и љута зато што се Тито облачио, како је говорила, вагабундно. Међутим, када га је боље упознала, каже Ристић, схватила је да нису у питању била скупа одела, већ начин на који их је Тито носио.

    „У неким сећањима Тито помиње да је желео да буде конобар; при том га није занимао посао конобара, већ чињеница да се конобари елегантно облаче“, објашњава Ристић.

    У фраку код краљице

    Колико је Тито полагао на облачење говори прича о првој посети Великој Британији 1951. Протокол је налагао да на сусрету са тадашњим британским председником владе, Винстоном Черчилом и краљицом Елизабетом II југословенски функционери носе фрак или униформу.

    „Пошто је Тито био невероватно проницљив човек, знао је да на сусрету са Черчилом не може да буде на истој нози ако се појави у фраку. Зато је обукао маршалску униформу и на енглеско тло је ступио као војсковођа победничке војске. На тај начин је хтео да се промовише, знајући да, као неко ко долази из Кумровца, није навикао на фрак“, каже Ристић.

    Остали југословенски функционери у Титовој пратњи, министар спољних послова Коча Поповић и амбасадор у Великој Британији Владимир Велебит, били су обучени у фракове, али Тито је само у униформи могао да парира једном Черчилу.

    Дисциплина је мајка успеха

    Особина које Тита красила јесте дисциплина, каже Ристић. Пажљиво је проучавао сваку државу коју је требало да посети. Пред сваку посету, проучавао је стотине страница о политици, економији, култури, политичким вођама земље коју је требало да посети, чак је гледао и филмове из тих земаља.

    Строго се држао прописаног протокола. Дисциплина га је красила и у свакодневним пословима. Устајао је око 6 часова и имао је обичај да сам себи скува кафу.

    „Дан му је био препун до ручка; после тога је имао време за одмор, а поподне је настављао да ради. Његови сарадници кажу да су знали да га затекну у кабинету и око 11 увече да провери шта су му задаци за сутра. Обавезно је имао период у току дана када је читао новине“, описује Ристић један Титов обичан радни дан.

    У ситуацијама које нису захтевале посебан протокол, Тито се понашао сасвим обично. Често би наредио да се спреми послужење за раднике који су косили или нешто поправљали у резиденцији.

    „Има неколико фотографија где седи изувен на трави или се шали са пријатељима. Има сведочења да је волео да се врати и настави дружење, пошто га лекари отпрате на спавање, нарочито када је у питању био лов“, каже Ристић.

    Свака активност у служби представљања земље

    Лов је била Титова страст, коју Ристић тумачи његовим пореклом.

    „У крају из кога Тито долази, лов је уобичајена појава. Са друге стране, Тито је желео да се људи око њега осећају пријатно, а да он ту њихову пријатност искористи за дипломатију. Схватао је да је лов време када сте опуштени и када говорите више него што би сте рекли него у неком званичном разговору“, каже Ристић.

    Дипломатски лов у Карађорђеву био је свечаност на коме су страним дипломатама пуштани југословенски филмови и приказиване су лепоте Југославије.

    „Увек је имао на уму да је представник Југославије и да не треба само он да се представља. Рекламирао је и себе и своју земљу. Рецимо, међу поклонима које је давао увек су били ужички пршут, црногорска лозовача, кристал из Слатине… Када погледате списак поклона препознате његову жељу да сваки крај нечим представи и да тај поклон буде нешто што ће говорити о земљи“, објашњава Ристић.

    Поред представљања обичаја, хране и народних ношњи, Тито се трудио да представи и југословенска индустријска достигнућа, додаје Ристић. Тако је турском председнику Бајару поклонио кини пројектор који је произвела словеначка „Искра“, на који је био јако поносан.

     

    Слично:

    Бећковић: Вучић би био нови Тито када би Путину рекао „не“
    Дачић: Сећање на Тита — унук на листи
    Тагови:
    фрак, лов, одело, Тито, дипломатија, годишњица смрти Јосипа Броза Тита, Савез комуниста Југославије, Комунистичка партија Југославије, Веселинка Кастратовић Ристић, Јосип Броз Тито, Југославија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога