Слушајте Sputnik
    Предизборни скупови у Скопљу

    Македонија, или „Велика Албанија“

    © AP Photo / Boris Grdanoski
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Бранкица Ристић
    2854

    Несумњиво је да би евентуалном победом СДСМ-а и опозиције на изборима могла да се очекује промена у правцу већих права Албанаца у земљи, али јасне, недвосмислене и чврсте ставове о томе није предочила ни власт, ни опозиција.

    Македонију од ванредних парламентарних избора дели мање од 24 сата, а све су гласнији они који су уверени да ће Албанци, а не Македонци „кројити“ судбину Македоније. Политиколози из Скопља упозоравају да би потенцијална промена Устава Македоније и „ширење“ Охридског споразума, о чему опозиција навелико прича, Албанцима омогућили да на легалан начин део македонске територије настањене Албанцима прогласе у неком тренутку — аутономијом —  што би био први корак који би водио ка, ако не истом, онда сличном —  косовском сценарију. И не само то. Већина аналитичара страхује да би исход избора могао да доведе до још веће политичке нестабилности у Македонији, који је не би водио у предворје ЕУ, него у заокружавање идеје такозване Велике Албаније.

    Да ли ови избори могу бити увод у остварење сецесионистичких снова Албанaца у Македонији и колико им бројно стање иде на руку?

    Албанци на изборе иду самостално, разврстани у три странке и једну коалицију: Демократска унија Албанаца за интеграцију (ДУИ), „Беса“ и Демократска партија Албанаца (ДПК) и албанско тело обједињено у коалицију „Албанска алијанса за Македонију“.

    Према попису из 2002. године, у Македонији, по речима Александра Кнежевића, доцента на Географском факултету у Београду, од укупне популације 25 одсто чине Албанци. Дакле, нешто мало више од пола милиона.

    Демографски подаци показују да је скоро цела северозападна Македонија насељена већином албанским становништвом, а по броју Албанаца предњаче Тетово, Гостивар и Струга,  с тим да је у Струги уочена стална тендеција повећања броја Албанаца. У општинама Липково, које је на граници са Србијом (97 одсто Албанаца) и Кичево, које се налази између Гостивара и Струге, у последњих неколико година забележен је раст житеља албанске националности, па је тако за 13 година тај број порастао за пет до седам процената у односу на 30 одсто, колико их је у ове две општине било по попису из 2002. године. Тај део је иначе био насељен већински македонским живљем, али због притиска Албанаца Македонци све више продају куће Албанцима и одлазе у други крај.

    У последњих неколико година и македонској престоници Скопљу ситуација прети да постане критична, с обзиром да се број Албанаца из године у годину повећава. Осим услед досељавања, број Албанаца се повећава и због великог природног прираштаја.

    Кнежевић за Спутњик каже да ово није ништа ново. Позивајући се на пописе из 1921. и 1931, уз напомену да ниједан није обухватио директно питање о националној припадности, већ по матерњем језику и вероисповести. Број Албанаца, гледано по територијалном размештају у тадашњих седам округа, а који су у то време административно припадали јужној Србији, говоре да је у Куманову, Охриду, Тетову, Битољу и Скопљу живело изнад десет одсто Албанаца, тј. оних којима је албански био матерњи језик.

    „Овај удео је био највећи у Тетову, чак 41 одсто, док је 20 одсто је било у Скопљу. У осталим окрузима није било значајног удела албанског становништва. Треба напоменути да је у то време у тим окрузима живело око 850.000 становника и да је већ тада албанско становништво бројало 136. 563 становника, што је чинило близу 16 одсто од укупног броја становника ових округа,“ наводи он.

    По његовим речима, питања о националној припадности постоје од 1948. године и од тада редовна статистичка истраживања показују стални пораст албанског становништва у Македонији.

    „Тако, рецимо, са неких 14,5 одсто, то јест близу 200.000 Албанаца колико их је било 1948. године, 1971. их је већ било преко 17 одсто. Године 2002. удео албанског становништва у Македонији износио 25, 17 одсто према званичним подацима македонског завода за статистику. Удео Македонаца је истовремено растао, али не истим интензитетом као и Албанаца. Овај дисбаланс је довео до тога да је фактички удео Македонаца стално опадао, тако да је њихов удео од 68, 5 одсто из 1948. године, 2002. године износио — 64 одсто“, наводи он, додајући да је природни прираштај по националности из седамдесетих година код Македонаца износио око 12 промила, код Албанаца чак 29 промила, а код Срба једва нешто преко шест промила.

    Наш саговорник истиче и утицај миграције које су интензивиране после агресије НАТО-а на СРЈ, кад је велики број Албанаца са Косова и Метохије отишао у Македонију.

    Према неким процена УН а и других, тада је у Македонију ушло око 300.000 Албанаца, али изгледа да је трајно уточиште у Македонији, од тада до данас, нашло око 150.000 који су добили и македонско држављанство.

    То се наравно морало одразити и на етничку структуру Македоније. Треба напоменути да је сваки попис становништа до данас у Македонији био предмет великих политичких спорења, пре свега националних странака, наводи наш саговорник, постављајући питање шта нуде странке са националног предзнаком – осим националног.

    „Ако имамо на уму чињеницу да политичка карта Балкана и не зависи много од становника који живе овде, и да је она предмет великих сила, Македонија овде није изузетак. Једино по чему је другачија од других држава јесте један чврст став западних сила, да македонски Албанци морају да учествују у политичком животу Македоније, и чврст став да Македонија мора бити одржана као јединствена држава. Албанци уредно излазе на изборе, освајају мандате и добијају функције у органима власти,“ наглашава Кнежевић.

    Ако се може судити по резултатима локалних избора из 2013. године, има разлога за бригу. Само у западном делу Македоније чак у седам општина које су иначе зацртане у фамозном пројекту под именом „Велика Албанија“ (Призренска лига) победила је највећа албанска странка у Македонији — Демократска унија Албанаца за интеграцију (ДУИ), коју предводи Али Ахмети, бивши политички представник „Ослободилачке народне Армије“ (ОНА), која је 2001. године била у вишемесечним сукобима са легитимном војском Македоније, а који се завршио потписивањем Охридског споразума. Ахмети је иначе веома близак са председником Косова Хашимом Тачијем, бившим командантом ОВК званим „Змија“.

    Оно чега се познаваоци прилика у Македонији прибојавају и у шта уопште не сумњају да ће се десити ако будућа влада Македоније буде зависила од Албанаца, јесте да ће македонски Албанци појачати притисак на Македонију.

    Аналитичар Борис Николевски, међутим, сматра да су евроатлантском интеграцијом, као главним декларативним стратешким циљем македонске политике, осујећени сви националистички планови, идеје и територијалне претензије без обзира на табор из ког долазе.

    „Пројекат ’Велике Албаније‘ данас је више предизборни маркетинг и сламка спаса појединих, него остварива идеја. Да ли ћемо и убудуће имати буђење духова из прошлости, или ће тога бити све мање и мање на рачун економског просперитета, остаје да се види и одговорност је свих македонских и балканских политичких актера.“ Подсетимо да се пројект „Велике Албаније“ односи на најмање три државе у региону. „Недискутабилно је да сви они који би посегли за територијом једне демократске, унитарне и суверене земље могу нашкодити једино сами себи, свом народу и његовој репутацији у очима међународне јавности“, истиче он.

    Наш саговоник каже да је несумњиво да би се евентуалним доласком СДСМ-а и опозиције на власт могле очекивати промене у правцу већих права Албанаца у земљи, али додаје и да је такође неспорно да јасне, недвосмислене и чврсте ставова о томе нико нигде није предочио, нити власт, нити опозиција. Због тога Николовски каже да „задржава право да лично мисли, чак и ако је погрешно, да све што је до сада виђено резултат предизборних активности.

    Македонски парламент има 123 посланика, а да би неко формирао владу потребна му је већина од 63 посланика. Албанско тело нема гарантована места у парламенту, јер је у Македонији пропорционални изборни систем. Македонија је подељена на шест изборних јединица, и свака јединица даје по 20 посланика. Колико ће Албанци имати посланика зависи од тога колико ће освојити гласова у Скопљу, Тетову… Досадашња пракса је показала да број албанских посланика варира између 25 и 27. У овој ситуацији, овај број може да македонској партији која буде губитник на изборима, и освоји рецимо 40 мандата, дâ подршку и омогући формирање владе, уз прихватање њихових услова.

     

    Тагови:
    Велика Албанија, избори, Албанци, Албанија, Македонија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога