Слушајте Sputnik
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Пише
    5703
    Пратите нас

    Смена директора основне школе у Земуну, скандал која дрма Београд и Србију, проблем који је могао лако да се реши, скоро као овај задатак из математике.

    Направићемо једну једначину. Ја ћу је решити, додуше… Ово је математика за почетнике, али није страшно“.

    Није страшно, децо, 5 плус 5 је 8 и брзо ћете схватити да тако функционише математика у Србији. Решења једначина су и тачна и нетачна.

    Вести јављају:

    „Најбољи од наших наставника данас и даље има плату као и наставник који дође на час и чита новине. И то овај закон мења. Односно, чак ни овај закон ни то не мења“.

    Па да, овај закон то мења, односно чак ни то не мења. Ето идеја за слоган сваке власти у Србији: „Све се мења, односно чак се ни не мења.“ А када говоримо о најбољим наставницима, учитељима и директорима, међу њима је свакако Мирољуб Мосуровић, познатији као Љуба.

    „Ово је моја лична карта. У тој личној карти стоји жиг задовољних родитеља који тврде да је Мирољуб Мосуровић направио школу у коју им је задовољство да шаљу своју децу“.

    Свака част Љуби! Чекајте да погодим шта се десило – човек је праведно награђен за тако леп успех.

    Министар просвете донео је решење о разрешењу директора школе.

    Министар сменио Љубу? Добро, питање је колико се тренутни министар просвете Младен Шарчевић, уопште разуме у државне школе. Шарчевић је оснивач неколико приватних школа у Србији, а један је од оснивача и прве приватне гимназије у Црној Гори, коју је касније купила сестра Мила Ђукановића. Ако не знате како ствари функционишу у приватним школама, у чланку „Времена“ из 2009. године цитиран је један ученик приватне основне школе у Београду, који је насред ходника викнуо на директорку: „Не може то тако! Не може одмах оцена у дневник! Зваћу мог тату!“ А пошто се очигледно са Љубом тако није могло, морао је да лети. Наравно, обелодањени су и званични разлози за разрешење.

    Разлози Ваше смене: Број ђака у одељењу, да поједини запослени нису имали адекватне дипломе, да чланови синдиката нису присуствовали седницама. Ово су неистинити подаци.

    Чекајте, поједини запослени нису имали адекватне дипломе? Па кога је Љуба запошљавао, министре? И кад је деловало да више нема наде за Љубу, десило се нешто невероватно.

    Ново је то да празним клупама овде не кумују наставници, већ ученици. Ђаци су, наиме, 1. септембар, уместо у школи, провели са родитељима у дворишту на протесту. Не дамо Љубу!

    Да, побуну су повели ученици! Онда су се протестима придружили и наставници, родитељи и бивши ученици, а ја сам отишао на један од тих скупова да видим шта се ту стварно дешава.

    „Не дамо Љубу! Он је направио од ове школе школу. Коректан и поштен човек. Један прави педагог. Он је симбол. Краљина! Зашто неко мора да смени човека који је од једне руине направио скоро па скупштину. Све функционише веома добро и просто нису нам потребне никакве промене. Што каже народ: ’Не треба мењати коња који добро трчи!‘ Зашто се то дешава? Стварно, ја не знам. Али знаш сигурно, реци нам. Ја стварно не знам. Али сигурно има неки разлог! Па, вероватно има разлог. Који је разлог? То не знамо. Па претпостављамо да је неко бацио око на ову школу и да желе да је узме под своје и да некоме не одговара што је ова школа радила поштено.“

    А онда је Љуба изашао да објави шта се договорио са представницима министарства.

    „Не дамо Љубу! На све ће пристати, само Љуба да оде. Љуба одлази. Ја имам породицу кући. Ви сте моја друга породица и ови људи су моја породица. Моја највећа победа јесте што сутра свима вама могу да погледам у очи. И мојим колегама да погледам у очи. И ја лепши испраћај нисам могао да пожелим. Љубо, остани! Како реагујете на оволику подршку људи? Они су мој споменик. За живота. Ово је мојих 63 године живота и мојих 35 година рада. И тако, Љуба је отишао. Борисе.“

    Хвала, Борисе. И шта нам ова епизода говори? Прво, да приватно није исто што и државно, те министар не би смео својевољно да доноси одлуке, као што то може у приватним установама, без узимања у обзир демократске воље народа, поготово када су у питању јавне установе. Друго, премијерка Брнабић је поменула да у оквирима система образовања има и просветних радника који на часу само читају новине, није ли то разлог више да се бисери српске просвете попут Љубе, а има их много, чувају као мало воде на длану? И треће, разумем да живимо у држави у којој се кадрови постављају по партијској линији, иако се с тим не мирим, али зар више ништа није свето, па ни храмови знања и културе, што би школе требало да буду? Битка за Љубу је можда изгубљена, али битка за нашу децу тек почиње.

     

    Тагови:
    Борис Малагурски
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога