Слушајте Sputnik
    Свједок-сарадник Специјалног тужилаштва у процесу за такозвани државни удар, Саша Синђелић

    Синђелићеве приче: Еди, Дикић, Паја...

    © Sputnik / Небојша Поповић
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    2129

    Свједок-сарадник Специјалног тужилаштва у процесу за такозвани државни удар, Саша Синђелић, изнео је данас током свједочења низ контрадикторних тврдњи, укључујући и причу о наводном припаднику руске контраобавештајне службе, извјесном Едију, а опозициони Демократски фронт оптужио да су га „издали“.

    Синђелић, на чијем исказу црногорску тужилаштво базира цјелокупан случај, пред Вишим судом у Подгорици имао је опширно вишесатно излагање у којем су помињани многобројни људи и организације попут наводних припадника руских специјалних служби, Демократског фронта, затим многобројни људи и удружења из Србије, Републике Српске, Црне Горе, четници, Заветници, козаци, итд…

    Ипак, по самом признању свједока-сарадника, појединачни актери који је наводно требало да учествују у изазивању крвопролића и смјени власти у Црној Гори нису познавали једни друге.

    Тако на примјер Синђелић, који је и главни јунак читаве „операције“, себе описује као „српског националисту“, „панслависту“ и „вођу српских вукова“, који 2015. године одлази у Русију, и у граду Ростову у друштву козака упознаје извјесног Едија, који је наводно припадник руске војне контаробавјештајне службе.

    Ипак, иако по сопственом признању Едију не зна ни право презиме, Синђелић након посјете Москви у марту 2016. године, прихвата да по његовом наговору смијени власт у Црној Гори, не познајући при том добро ни политичке прилике у земљи.

    По ријечима Синђелића, Еди му је тада рекао да они имају људе из Демократског фронта који контролишу опозицију, те да се мора спровести хапшење у Црној Гори, али да није прецизирао кога треба хапсити.

    Како каже, његова улога је била да окупља људе из разних организација у Србији и шаље их у Црну Гору, јер је требало да и неко из Србије буде присутан „због моралне подршке“.

    Синђелић, занимљиво, такође тврди да никада никога од људи из Демократског фронта није лично упознао, иако је одлучио да им помогне да дођу на власт.  

    „Ја те људе из ДФ-*а не познајем лично, никада их нисам срео“, устврдио је свједок-сарадник.

    У вишесатном излагању свједока сарадника било је прегршт крајње чудних и „интересантних“ детаља, а један од њих је и гдје он извјесног Едија, наводног припадника специјалних руских служби подучавао да је 15 дана премало за припремање тако озбиљне операције.

    „Немој много да телефонираш, сада ради овако, пошаљи те људе, а ти ћеш да се посвјетиш овоме другоме, да набавиш оружје“, цитирао је Синђелић Едијеве ријечи.

    Након тога Синђелић креће у акцију прикупљања људи и оружја по Србији, интересантно, поново све у сарадњи са људима које практично не познаје.

    Тако дознајемо фантастичну чињеницу да руски специјалци који је, како је устврдио, требало да обаве овај задатак, наводно немају довољно наоружања, па Синђелић креће у кампању набављања оружја по „арми шоповима“ и отпадима како би мисија могла бити обављена.

    Истовремено, свједок-сарадник размишља кога би могао на брзину да ангажује за задатак набавке оружја, па контактира „војводу Пају“ из Зубиног Потока, којем такође не зна презиме, и повјерава му овако важан задатак.

    У читавој причи можда је ипак најинтересантнији детаљ како је Синђелић регрутовао људе из Србије за одлазак у Црну Гору, које је махом контактирао преко Фејсбука.

    Сусрет са бившим генералом српске жандармерије Братиславом Дикићем нарочито је интересантан. Синђелић наиме нема повјерења ни у ког од својих саучесника са којима припрема „државни удар“, па никоме не помиње оружје и крвопролиће, већ искључиво нуди новац људима да оду на скуп у Подгорици.

    За Дикића каже да на њега гледа „као на брата и да му никада не би наместио“, али ипак му даје новац да иде у Подгорицу уз потпуно измишљену и исконструисану причу.

    Симпатичан је и случај са извјесним Милошем Јовановићем, такође једним од окривљених, којег Синђелић описује као „човјека који нема појма ни о чему“, као „сиротињу“ и „сељака који бере јабуке по селу“, па га је свједок-сарадник, према сопственим ријечима, управо „зато ангажовао“.

    Ништа мање није комична ни ситуација са главним „оружаром“ операције војводом Пајом, који је наводно требало да набави неке дронове које, по Синђелићевим ријечима, не разликује превише од хеликоптера.

    Много говори и сцена када наводно испред „Делта ситија“ у Подгорици, према Синђелићевим инструкцијама генерал Дикић и „војвода Паја“ треба да се нађу да размијене неке телефоне, па читавих 20 минута стоје један до другог, не знајући ни један ни други да је поред особа са којом треба да се састану, док им на концу то Синђелић није потврдио телефоном.

    Утисак на крају дана је да нико од особа које су наводни учесници и припадници криминалне организације уопште не познају једни друге, што је напослетку признао и сам Синђелић, дословно аболирајући све људе који су годину дана провели утамничени, рекавши да нико од њих није био планиран да се туче са полицијом и користи оружје.

    На крају је свједок-сарадник за све пропусте и пропаст самог наума да се направи државни удар у Црној Гори оптужио Демократски фронт, рекавши да су „издајници“, иако не познаје никог из те политичке организације.

    Тагови:
    афера државни удар
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога