Слушајте Sputnik
    Јовица Ивић: Ово што се мени десило, када сам имао 18 година, могло је да се деси било коме од Срба

    Болна сећања с окупираног Косова: Чуо сам „УЧК! УЧК!“ и онда су кренули страва и ужас

    © Tanjug / Раде Прелић
    Вести
    Преузмите краћи линк
    2039
    Пратите нас

    Март је месец који Срби на Косову и Метохији памте по злу, а данас, поучени догађајима који су уследили после бомбардовања 1999. године и погромом који су доживели 17. марта 2004, са додатном стрепњом ишчекују шта им доносе нови дани.

    „Били смо у кући када су ушли, почели да ломе и бацају запаљиве коктеле, онда смо почели да се повлачимо и бежимо кроз авлије према цркви. Кфор је седео мирно, завукли су се у бове, нису излазили, вероватно су се плашили, и онда смо отишли до цркве. Надали смо се да ће Кфор да нас штити, али од тога није било ништа. Ни дан-данас од тога нема ништа, то могу само да причају, нико неће да нас заштити, једино ако нас Србија заштити“, почиње своје сећање на дан када су остали без ичега и свој страх да им се слично не понови, Горица Митровић из Липљана.

    Кућа породице Митровић у Липљану у погрому 17. марта 2004. је у потпуности спаљена, као и помоћни објекти, и од тада Горица са четири сина, од којих су двојица ожењена и имају децу, живи у селу Скуланево, у општини Грачаница.

    У Липљану, који је имао око 8.000 становника, до погрома су Срби чинили већину становништва — 70 одсто, док је 30 одсто Албанаца живело у крајњем јужном делу града, а сада их је 90 одсто.

    Напад на Липљан почео је 17. марта, око 14 часова. На њега је кренуло неколико хиљада Албанаца, испричао је за Танјуг Милош Митровић, тада седамнаестогодишњак, којег је погром затекао у продавници коју је држала његова породица.

    Чуо сам УЧК! УЧК! и онда је кренула пуцњава и бомбе

    Горица и Милош Митровић: Одједном сам чуо УЧК, УЧК и онда је кренула пуцњава
    © Tanjug / Раде Прелић
    Горица и Милош Митровић: Одједном сам чуо УЧК, УЧК и онда је кренула пуцњава

    „Маса људи је јурила и само желела да попали и побије српски народ који је био ту. Била је страва и ужас, тај почетак. Одједном сам чуо ’УЧК‘, ’УЧК‘ и онда је кренула пуцњава и бомбе“, прича Митровић и каже да њихова кућа није спаљена првог дана.

    Тог дана су, каже Албанци попалили куће које су биле поред пута, али је 18. марта око четири сата после подне поново кренула руља ка њима, ушла у њихову улицу и спалила све. 

    „Спасли смо се тако што смо ишли кроз друга дворишта иза куће тамо где је било Срба, затим смо дошли код ујака, код којег смо били једно месец дана. После тога нам је рођак покојног оца уступио кућу, која је била оштећена од бомбардовања 1999. године. Прозори нису дихтовали, било је хладно, али све смо то прегрмели и полако смо кренули од нуле да стварамо“, наводи Милош.

    Мештани села Скуланева данас на Косову
    © Tanjug / Раде Прелић
    Мештани села Скуланева данас на Косову

    Милошева мајка Горица Митровић присећа се да је 17. марта ујутру владала неприродна тишина, ништа се није чуло. 

    „Седели смо мирно, комшиница нам је била ту, одједном се чула вриска, бука и почели су одмах да пале, да гађају“, каже Горица и додаје да нису претпостављали да ће до тога доћи. 

    Како каже, неколико дана пред 17. март атмосфера је била другачија, била је тишина, град је био миран, све је било мирно, „могла је мува да се чује“. 

    Додаје да су и пре 17. у празне куће улазили Албанци и заузимали положаје, мотрили на Србе и на то где су се налазили, али да нису очекивали да ће се десити то што се десило. 

    Бацали су га кроз прозор, газили, свашта су му радили

    „Све је спаљено. Када су ушли у наше двориште, комшије око нас су већ биле отишле, остале су само две-три куће у којима је било Срба“, прича Горица. 

    Сећа се како је у том нападу страдао комшија који је живео две улице од њих. 

    Дечаци у вожњи бицикла на Косову и Метохији
    © Tanjug / Раде Прелић
    Дечаци у вожњи бицикла на Косову и Метохији

    „Био је неспособан, није имао руку, живео је са мајком и сестром, бацали су га кроз прозор, газили, свашта су му радили“, прича она. 

    Када су се након неколико дана вратили у Липљан, затекли су кућу и помоћне објекте у потпуности спаљене. Спаљена је била и стока коју су имали, а у дворишту су затекли и заклану свињу. 

    И Јовица Ивић из Чаглавице има трауматична сећања на март 2004. године, када је рањен. 

    „Око пола седам увече, био је 15. март, враћао сам се кући. Није било струје. Одједном ми је пришао ауто с леђа и са шиптарским нагласком ми се обратио један: ’Дечко, да те питам нешто‘, и ја сам се окренуо. Он је извадио пиштољ, ја сам се шокирао. Почео је да пуца и ја сам од силине ударца кренуо да се враћам три-четири метра уназад и пао сам“, препричава овај драматични догађај Ивић за Танјуг. 

    Присећа се да су нападачи почели да псују на албанском, након чега су побегли.

    „Неких 15 минута био сам у шоку, нисам знао ни где се налазим, покушавао сам да устанем, али нисам успео, јер сам крварио. Погодили су ме са пет метака — три у руку, два у стомак, све прострелне ране. После 15 минута наишао је комшија који ме је видео, покупио и пребацио ме до интерне клинике. Одатле су ме пребацили на хирургију и касније у Митровицу, где сам и оперисан“, каже он.

    Сећа се, каже, да је у тренутку када је рањен и када су нападачи побегли, одмах поред стајао џип Унмика.

    Јовица Ивић: Ово што се мени десило, када сам имао 18 година, могло је да се деси било коме од Срба
    © Tanjug / Раде Прелић
    Јовица Ивић: Ово што се мени десило, када сам имао 18 година, могло је да се деси било коме од Срба

    „Позвао сам их да ми помогну, али иако су изашли из аута, нису хтели да ми приђу“, каже Ивић. 

    Каже и да је то што се њему десило када је имао 18 година могло да се деси било коме од Срба да је наишао у то време и наводи да је то био део освете Албанаца због догађаја који су приписивани Србима претходних дана. 

    Велика је напетост и страх 

    После опоравка у централној болници вратио се у Чаглавицу, где и даље живи са породицом. 

    „Комшија Срба свакога дана има све мање и мање. Велика је напетост и страх шта ће бити сутра. Увек када дође март, Срби осећају додатни страх“, прича Ивић. 

    Данас су Чаглавици 174 српске куће, према речима Ивића, а у селу које је 2004. године било чисто српско данас је више Албанаца него Срба. 

    Мартовски погром 2004. године је најмасовнији погром српског цивилног становништва са КиМ од 1999. године, који је организовала терористичка ОВК и албански екстремисти, а од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. 

    Према проценама, више од 4.000 људи изгнано је из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а од Срба је „очишћено“ шест градова и девет села. Уништено је 19 културних споменика и 16 православних цркава, као и око 10.000 фресака, икона…, а око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено.

    Тагови:
    албанци, ОВК, Липљан, Косово и Метохија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога