Слушајте Sputnik
    Хашим Тачи и Федерика Могерини на самиту у Тирани

    Кад о Косову могу да одлучују Могеринијева и НАТО пуковници, али српска црква — не сме!

    © AP Photo / Hektor Pustina
    Вести
    Преузмите краћи линк
    Предраг Васиљевић
    21202

    Гостовање председника државе Александра Вучића и лидера Срба у РС Милорада Додика на Сабору Српске православне цркве открило је и висок степен несхватања дела јавности улоге коју црква има у држави.

    Фрапантно је, за почетак, да су се могле чути примедбе да је погрешно што државне власти разговарају са СПЦ о решавању косовског питања.

    Главни аргумент за ту, не превише интелигентну, али често злонамерну замерку јесте да је Србија секуларна држава и да ту Црква нема шта да се меша у „политичке ствари“.

    По тој логици, о судбини Косова могу да одлучују разне могеринијеве, белосветски чиновници, заменици подсекретара, амбасадори (нарочито Западни), регионални „лидери“, НАТО пуковници (бивши и садашњи), јавни и тајни агенти контраобавештајних служби, сепаратисти и злочинци…

    А српски патријарх, митрополит, епископи, владике — не могу ни да разговарају.

    По тој наопакој памети, будућност Косова могу да решавају невладине организације, представници међународних института, форума, политички аналитичари, разни центри за десрбизацију и дебилизацију, страначки јуришници, анонимни твитераши из мрака своје собе…

    Само не могу великодостојници Српске православне цркве.

    А три секунде је потребно да се прелистају паметне књиге или консултује бар Википедија, па да се утврди да секуларна држава не значи да Црква не сме да има став, већ да Црква не представља закoнодавну или извршну власт. Да не доноси државне одлуке.

    Просто је несхватљиво да је немогуће схватити једноставну истину:

    Српској цркви родно је место Косово и Метохија.

    Срби су на тој земљи опстајали, како вековима, тако и данас захваљујући свештенству и монаштву СПЦ. Захваљујући звонима која ће и ове недеље позивати на литургију и у Грачаници и у Призрену, Високим Дечанима, Великој Хочи, Пећкој патријаршији.

    Црква ће се за Косово и Метохију питати док постоје — и Црква и Косово и Србија.

    Други феномен је однос српских медија према сусрету Вучића, Додика и врха СПЦ.

    Неименовани „извори“ утркивали су се свакодневно да избаце бомбу са састанка.

    Нагађања, спекулације, подметачине, пијачарски речник којим су се наводно једни другима обраћали, измишљене свађе са пикантним детаљима…

    Као да се извештава са седнице општинског одбора неке странке испод цензуса. Као да се преносе детаљи из неког разгаћеног ријалити програма. Као да се откривају закулисне тајкунско-мафијашке завере.

    Не вреде ни демантији, ни званична саопштења, ни изјаве, ни разјашњења. Чаршија зна најбоље шта се дешавало иза затворених врата.

    Тај приступ на све личи, осим на извештавање са Сабора Српске православне цркве. Или сусрета патријарха и владика са српским политичким вођама.

    Отвориле су се и нискоумне спекулације да ће се Црква поделити и променити став према Косову и Метохији.

    То је тек врхунац медиокритетског трабуњања, што је потврдило и званично саопштење Сабора СПЦ које је усвојено једногласно.

    Свакоме, ко иоле нешто зна о Српској православној цркви, требало би да је јасно да ће за њу, како год се буду одвијали политички и фактички процеси, цело Косово заувек бити саставни део Србије. То се не мења ни вековима, а камоли током седмичног заседања Сабора.

    Овај прошлонедељни сусрет — Вучића, Додика и поглавара СПЦ показао је и да мора да почне да се разговара у Србији.

    Чак и кад се нема истоветно мишљење. Чак и ако се имају супротна полазишта.

    Црква као један од институционалних стубова друштва могла би да буде и покретач тог суштинског дијалога у посвађаној Србији.

    Можда је први корак начињен.

    Тагови:
    Сабор СПЦ, патријарх Иринеј, Александар Вучић, Косово и Метохија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога