Београд+ 15°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Видео

    Сокуров: Погађа ме слепило Европе (Видео)

    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    1453069-1
    (29:03 / 183.59Mb / просмотров видео: 324)
    © Sputnik.

    Покушај да се спречи развој униполарног света је разуман, чак и онима који се политички не слажу увек са одлукама које доноси председник Русије. Светска заједница би требало да забрани Американцима да било шта диктирају. Ако Русија почне да штити своје грађане, она ће свом својом масом тако да их штити, да ће бити жестоко, поручује Сокуров.

    Прослављени руски режисер Александар Сокуров, коме је на отварању ФЕСТ-а уручено признање Победник за допринос филмској уметности, у Београду није могао да избегне ни бројна политичка питања, посебно она везана за ситуацију у Украјини. На округлом столу изненадио је новинаре тврдњом да Срби нису никад помагали Русима. У интервјуу за Спутњик Сокуров, који је пре него што је ушао у филмске воде дипломирао историју, објашњава зашто остаје при том мишљењу, и поред тога што Србија једина у Европи није увела санкције Москви. Он такође сматра да је Европа под сталним притиском да пређе на страну Америке, која, како каже, нема морално право да било шта било коме диктира. За покушаје ревизије историје Другог светског рата каже да су „прљавштина“ и на њих гледа с горчином.

    Само што сте снимили Франкофонију, која говори о Лувру под немачком окупацијом. У мају се обележава 70 година Дана победе. Као Руса, вероватно вас погађа кад чујете да су Аушвиц ослободили Украјинци. Како се односите према покушајима ревизије историје?

    Светска заједница би требало да забрани Американцима да било шта диктирају. Зато што ће то изазивати сталне свађе. Као што ни Русија нема право да било коме било шта диктира и намеће.
    © Sputnik/ Алексеј Даничев
    Светска заједница би требало да забрани Американцима да било шта диктирају. Зато што ће то изазивати сталне свађе. Као што ни Русија нема право да било коме било шта диктира и намеће.
    Како могу да се односим према том апсурду, кад сам син ветерана Другог светског рата? За мене је константа да су војници моје отаџбине, војници те огромне, велике земље која се тада звала Совјетски Савез, дали огроман допринос тој победи. Која је још земља, који још народ које земље дао за ту победу 20 милиона живота, кажите ми ко? Ко је, у суштини, зауставио тај кобни талас? Истина, храбро су се борили и супростављали Енглези. Истина, борили су се Југословени. Истина је да су се Американци тукли са Јапанцима и помагали нам. Али где је била главнина армија и снага непријатеља, где су биле главне нацистичке трупе? На нашој територији, где су се водиле битке за свако село, за сваки град. Како могу да се односим према томе? С веома великом горчином. Веома ме погађа што у европским земљама, где постоји јако много образованих људи, па и у медијима дозвољавају некакву прљавштину, нешто тако прљаво да не желите ни да погледате на ту страну. Одакле у цивилизованим земљама такво слепило, таква неделикатност, некоректност, непоштовање. Разумем да су резултати рата и Стаљинова власт над пола света вероватно покварили утисак. Али, постоје чињенице и општеисторијска и политичка пракса. И лидер Велике Британије, и Де Гол, и амерички председник су не једном говорили о одлучујућем доприносу Совјетског Савеза победи. Не разумем, то је некакво помрачење. Веома ми је криво због наше старије сестре Европе. О чему онда говоре гробља руских војника разбацана по целој Европи?

    У чему је суштина неспоразума између Русије и Европе?

    Русија је земља са огромном енергијом за промене, какве нема нигде у свету. Али све што се дешава у Русији са становишта европског погледа на свет и политичке праксе делује изненадно и неразумљиво, непредвидиво. Главно што одређује дистанцу између Русије и Европе је та непредвидивост ситуације унутар земље, унутар нуклеарне државе. Јер мишљење европског човека, европског дипломате је да земља која поседује нуклеарно оружје треба да буде стабилна, јасна и веома строга. Тамо не треба да буде никаквих колебања, непредвидивости. Та земља треба да буде толерантна, пријатељска и да уме да живи са својим суседима, макар зато што је нуклеарна држава. Ми видимо да, нажалост, свуда код нас има проблема.

    Али, с друге стране, схватамо да је покушај да се спречи развој униполарног света разуман, чак и онима који се политички не слажу увек са одлукама које доноси наш председник. Супротстављање униполарном свету је само по себи исправно. Не треба уопште да постоје полови. Сви треба да будемо равноправни. Нашим политичарима се чини да је Европа под сталним притиском Америке да пређе на њену страну, свака тенденција поларног света је неправилна, било биполарног, било униполарног. Светска заједница би требало да забрани Американцима да било шта диктирају. Треба да неко успе да убеди Американце да они немају никаво морално право ни правни основ да било шта било коме диктирају. Да саветују – да, да помажу – да, али не да диктирају. Зато што ће то изазивати сталне свађе. Као што ни Русија нема право да било коме било шта диктира и намеће. Европа треба да види зашто не може да разуме да је поларност опасна.

    Усталасали сте српску јавност када сте рекли да Србија никад није помагала Русији. А чак и да се заборави 40.000 белих Руса које је Србија прихватила и то што смо се заједно борили у два светска рата, остаје чињеница да Србија једина у Европи није увела санкције Русији. Да ли сте спремни да преиспитате оно што сте рекли?

    Србија није увела санкције зато што још није примљена у Европску унију и није била обавезна да уводи санкције. Нећемо замењивати једно другим. Нећу да повучем оно што сам рекао, јер Руси који су долазили овде никада нису ни за шта молили и увек су нешто радили. Они су градили, били архитекте, војници, ратовали и чини ми се да никада нису били бреме за српски народ. Ми смо далеко и то је разумљиво. Србија је направила свој избор у корист ЕУ зато што је Европа ту поред, а Русија далеко…

    Наравно, Русија би хтела више политичке подршке од Србије, отворенијег изражавања позиције. Али ми некако не осећамо да Србија помаже Русији у гласању у међународним организацијама. Нико не оптужује Србију, то је избор државе. Али то је чињеница. Србија није подржала Русију ни у ситуацији у рату у Грузији, никако не подржава Русију, не пружа никакву моралну подршку или разумевање у вези са украјинском кризом. Заправо, ми немамо осећај да постоји међусобно разумевање. Схватамо да Србији вероватно нешто треба од Русије, можда на економском плану, енергенти, нешто да прода. Времена су се променила и све је постало рационално. Више нема места за братска осећања и верску солидарност. Срби треба да праве свој избор…

    Србија није подржала Русију ни у ситуацији у рату у Грузији, никако не подржава Русију, не пружа никакву моралну подршку или разумевање у вези са украјинском кризом.
    © Sputnik/ Јекатерина Чеснокова
    Србија није подржала Русију ни у ситуацији у рату у Грузији, никако не подржава Русију, не пружа никакву моралну подршку или разумевање у вези са украјинском кризом.
    Историјска, политичка логика се развија тако како се развија. Али, треба сачекати. Можда ће се нешто променити у Србији, Русији.

    Кад је реч о Украјини, ви сте још 2008. предвидели да ће се све ово десити. На основу чега сте то наслутили и чиме ће се завршити ситуација у Украјини?

    Прво, имам добро историјско образовање, завршио сам универзитет у совјетско време. То је било добро образовање. Затим, имам интуицију, ја сам ипак уметник. Вероватно зато. Али осим тога, понешто сам видео, чуо, често сам се сусретао са својим вршњацима из Украјине, док сам се школовао и кад сам одлазио у Украјину. Сви моји разговори са мојим вршњацима и младима у Украјини увек су се завршавали позивима – оставите нас на миру, пустите нас да развијамо нашу културу и државу. Никада нисам улазио у полемике тим поводом јер, поштено говорећи, нисам видео знаке угњетавања. Увек сам се чудио, из ког разлога се о томе говори. Никад ми се није свиђало што ми о томе говоре са таквим бесом, с таквом огорченошћу, као да сам ја за то крив. У ствари, жељу да се побегне од Русије сам одувек видео. Затим, како су одлучили, одлучили су. Распао се Совјетски Савез и први који су побегли од Руса били су браћа Словени, Белоруси и Украјинци.

    Зато је мени све то очигледно, све одлично схватам. Блиско сам познавао Бориса Јељцина, дружили смо се и био сам сведок многих историјских околности. Много пута сам видео то одсуство жеље руководилаца словенских држава за консолидацију живота са Русијом. То ме је такође чудило. То говори и о томе да су ти односи у старту били слаби. Жеља за независношћу је органска и праведна, исправно. А грешка Русије је што је као наиван момчић који све време убеђује девојчицу из комшилука да је она његова сестра, да су они рођаци, док они само живе у комшилуку, суседи су. Русија и Украјина су само суседи. Они нису братски народи. Украјина је одувек тежила самоопредељењу. Али она никад није била самостална, нема то искуство и отуд толике грешке. Сматрам да је званично украјинско руководство направило огроман број грешака и зато је све ушло у тако страшну фазу. Политичар треба да буде мудар. Ако је човеку болестан отац, он се никад неће понашати оштро, грубо и изазовно у решавању најважнијих  питања. Он ће све снаге уложити да излечи оца или мајку. Украјина је болесна, тешко болесна и повлачити такве оштре потезе у области националне политике – неће бити руског језика, неће бити овог, оног – то је било не само неопрезно, него и веома агресивно.

    Русија и Украјина су само суседи. Они нису братски народи. Украјина је одувек тежила самоопредељењу. Али она никад није била самостална, нема то искуство и отуд толике грешке.
    © Sputnik/ Вадим Жернов
    Русија и Украјина су само суседи. Они нису братски народи. Украјина је одувек тежила самоопредељењу. Али она никад није била самостална, нема то искуство и отуд толике грешке.
    Рат се није могао избећи?

    Није се могао избећи. И мене је чудило зашто политичари не виде оно што сам ја видео, зашто нису осећали оно што сам ја осећао. Зашто сам само ја то рекао. Иста је прича са Казахстаном, такође нико на то не обраћа пажњу. И тамо се одвијају веома тешки процеси, руском делу становника Казахстана је веома тешко. Добијам писма од разних људи с молбом да помогнем. Људи желе да оду, да побегну. А угњетавање грађана велике земље је веома опасна ствар. Тако не треба да буде. Треба да постоји неко поштовање у старту. Русија није велика, него пространа. Она је пространа и чак је и у својој слабости јака. Ако она почне да штити своје грађане она ће, кад се пробуди,  свом својом масом тако да их штити, да ће бити жестоко. И сви политичари који вуку тако неопрезне потезе у вези са националним питањем морају да разумеју да све то може да прерасте у озбиљан, суров сукоб. Ето, политичари немају памети, немају хуманитарну димензију, није им народ на првом месту.

    Имате ли у Кијеву пријатеље уметнике, да ли сте у вези са њима?

    Имам једног колегу, продуцента с којим сам у редовној вези. Али то је веома сложен дијалог, јер са друге стране мој поштовани пријатељ не види проблеме у политичкој пракси своје владе. Ми у Русији видимо грешке наше владе, рећи ћу вам потпуно поштено, видимо те грешке и говоримо о њима. У Украјини имам утисак да су људи толико уздрмани да најчешће то не виде. А политичар не може да не греши. Грађанин такође треба да разуме: политичар је осуђен на грешке. Историјски процес је тако сложен да је немогуће радити без грешака. Јер је историја огроман механизам: негде неки шрафчић почиње да попушта, док си ти приметио тај шрафчић, док си га средио, почиње неки други да се понаша хаотично. Зато је свака политичка пракса погрешна и свака је праћена пропустима. Нажалост, нема идеалних политичких решења.

    Ми Срби смо некад били лоши момци, сад су Руси лоши момци на Западу. Како се ви као Рус осећате кад слушате антируску хистерију и антируску пропаганду?

    Да кажемо отворено – Руси су одувек били лоши момци и Рус који долази у Европу увек је сувишан човек. Понекад и ја, иако сам прихваћен у Европи, то осећам. Сад сам радио филм „Франкофонија“, тамо се, између осталог, говори и о томе какви су односи међу Европљанима. Ми се осећамо као млађа сестра Европе. Ми нисмо паразити нити даља рођака. Русија је млађа сестра. Европа не признаје ту сестру. Понекад се чини да Европа осећа неки надмен однос према читавој словенској групи народа – можда и грешим.

    Али Европљани не признају то сродство с Русијом. Чини им се да се ми толико разликујемо и они се боје те различитости руске природе, руског стила живота, и не могу да схвате суштину, не разумеју од чега се састоји руски начин живота. Наравно, за то су у великој мери криви савремени руски политичари који Русију представљају свету као непредвидљиву. То није исправно, тако не треба, тим пре ако смо рођаци. Треба све време да показујемо отвореност.

    Ваши филмови су веома упечатљиви, богати, разноврсни. Да ли постоји нешто што је црвена нит у вашем стваралаштву, нешто чему се увек враћате?

    Судбина човека. Јер ја мислим да је за човека важан само човек. Човеку је потребан само човек. Ни филм… Ништа му не треба. Треба му да је неко поред њега. Мени је интересантан човек, стање његовог живота, његово очајање или вера, његова снага или слабост, разумевање човека према човеку, можда је то моја црвена линија, нека буде тако. Односи између оца и сина, мајке са сином, сестре и брата, верника и оног који не верује, злочинца и оног који није злочинац. И злочинац је човек јер је све човечанско у човеку, нажалост, и ђаволско је у човеку од човека. Свуда су лица, људи, ликови, они су увек нови, они су увек у нашим филмовима неочекивани и по мом мишљењу веома интересантни. Јунаке мојих филмова не можете мрзети, чак и кад су страшни диктатори, њих треба разумети, трудити се да их разумете. Ја сам на уручивању те за мене веома почасне награде у Београду рекао гледаоцима да им захваљујем на труду да разумеју. Зато што је данас злата вредно кад један човек разуме другог, или кад људи разумеју друге људе. Сад је тога јако мало, то недостаје. Свуда је проблем у томе што људи не разумеју један другог. Или су се одучили, или су глупи и не схватају да је то апсолутно неопходно.

    Понекад се чини да Европа осећа неки надмен однос према читавој словенској групи народа
    © Sputnik/ Jeкатерина Чеснокова
    Понекад се чини да Европа осећа неки надмен однос према читавој словенској групи народа
    Зато што су превише заузети собом.

    Собом, политиком. Не сме се пуштати политика у свој живот у толикој мери како се то дешава. Људи кад излазе на изборе треба да гласају за оне који хуманитарне вредности стављају изнад политичких.


    Тагови:
    фашизам, кинематографија, Други светски рат, Конфликт у Украјини, Александар Сокуров, Украјина, Београд, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога

    Учитај још видео материјала