Александар Митровић на утакмици против Швајцарске

Поуке најгледаније светске битке из којих Срби не уче

© Sputnik / Елена Руско
Вести са Светског првенства у фудбалу
Преузмите краћи линк
Владимир Судар
0 628

После више од 50 одиграних утакмица на текућем Светском првенству и фудбалске аналфабете извукле су поуке које би се лако могле применити на репрезентацију Србије, не би ли нам у наредном периоду обезбедиле „светлију будућност“.

Нажалост, оно што је јасно и незналицама, судећи по традицији, тешко да ће бити примењено, а пријатељи фудбала ће се и даље, од (европског) првенства до (светског) првенства, испочетка „ложити“, да би се на крају (у групној фази под условом да се пласирамо) — разочарали.

Ко има очи — видеће, али то не значи да ће они који кроје нашу фудбалску будућност применити ишта од онога што је очигледно.

Ако имаш тим — не требају ти ни Меси ни Роналдо

Већ су постале досадне приче о „крају једне фудбалске ере“ после испадања Аргентине и Португалије, односно двојице најбољих фудбалера света, Месија и Кристијана Роналда, у последњих десетак година, тачније, после одласка Зинедина Зидана у пензију 2006. године.

Кад се томе дода податак да ни Меси ни Роналдо на четири одиграна светска првенства нису постигли ниједан гол у „нокаут фази“, јасније је да је фудбал тимска игра у којој велике звезде често више одмажу, него што помажу колективу.

Да је ово аксиом — тврдња коју не треба доказивати — зна се још од времена кад је највећи свих времена Пеле изјавио да би тим у којем би на свакој позицији играо по један Пеле био никакав.

Све то не значи да велике звезде не чине добар тим још бољим, што су нам показали управо Португалија са Роналдом пре две године у Француској и Аргентина са Месијем у Бразилу пре четири године.

И ту долазимо до друге поуке коју смо могли, али је нећемо извући — улоге селектора у фудбалској репрезентацији.

И да смо јаки као Шпанија — џаба смо кречили

Да је смена Славољуба Муслина била спектакуларан аутогол Фудбалског савеза Србије, у више наврата писао је Спутњик. Једини „бенефит“ смене селектора био је маркетиншки — сви релевантни светски медији бавили су се сменом успешног селектора кад јој време није.

То што је реч о негативном маркетингу нема везе, познато је да је негативни делотворнији од позитивног.

Проблем је што маркетинг не игра фудбал и не осваја бодове на терену. Уз то, на првенству се показало да је разлог за смену Муслина, а то је непозивање младог и перспективног Сергеја Милинковића Савића (СМС) у национални тим, био погрешан.

Има неке космичке правде у томе што је несрећном СМС-у, несумњивом таленту, пала цена за скоро 50 одсто после бледих партија у дресу репрезентације и што је менаџер који га је „угурао“ у репрезентацију и који је сменио Муслина остао „кратких рукава“.

Сличан аутогол постигао је Фудбалски савез Шпаније сменом селектора дан уочи почетка првенства и зато смо били сведоци краха једне од најбољих светских репрезентација још у осмини финала. Џаба јак тим и џаба жива легенда Фернандо Јеро као селектор, кад је озбиљно нарушена „хемија“ у екипи.

То што се екипа састављена од таквих звезда распала у утакмици са по именима слабијом Русијом, дало се наслутити још у првој утакмици Шпаније, кад су од Португалије, екипе коју су надиграли у свим сегментима игре, примили три јефтина гола.

И ту долазимо до следеће важне ставке — континуитета.

Старац Табарез и српски „викенд селектори

Од 2006. године репрезентација Србије је променила више селектора, него што је Немачка од када се игра фудбал — гласио је један од (духовитијих) коментара на смену Славољуба Муслина. Практично, немогуће је утврдити тачан број селектора Србије од 2006. године до данас, ако имамо у виду да су поједини водили репрезентацију на три до пет утакмица.

А какве смо „успехе“ постизали, узалудно је трошити речи. За тих 12 година, док је Србија мењала селекторе као сурови газда сезонске раднике, малени Уругвај (3,3 милиона становника — дупло мањи од Србије) имао је и још има једног селектора — седамдесетједногодишњег Оскара Табареза.

У реду, Уругвај је фудбалска велесила, двоструки светски шампион (додуше, из плусквамперфекта 1930. и 1950. године), али се баш због славне прошлости резултати из времена старца Табареза, колико год нама били недостижни сан, могу сматрати неуспехом.

Међутим, Уругвајци не мисле тако и тешко да ће сменити Табареза и после овог првенства, ма колико он стар и болестан био (приметили сте да човек води утакмице на штакама). А резултати су му неспорни, све и да изгубе од Француза у четвртфиналу.

А шта то има Табарез што немају Крстајић и већина наших бројних, бивших, „викенд селектора“? За почетак — ауторитет. Под два — знање и умеће да играче који су му на располагању уклопи у свој систем игре и да од њих извуче максимум.

У реду, Уругвај има Каванија и Суареза који свакоме могу дати гол, али и без њих двојице репрезентација би играла подједнако добро. Јер фудбал је тимска игра, а резултате постижу екипе у којима се тачно зна ко даје голове, а ко (противницима) ломи ноге.

Следећи важан фактор који нам недостаје, а недостајаће и у будућности јесте — компетентност.

Из вртића на факултет, или зашто не учимо од Ирана?

Не може се из вртића на факултет, коментар је Ивана Голца на Крстајићево вођење репрезентације. Не мора човек бити Жозе Морињо да би схватио да се нико није извадио на Бразилу (ма колико тај Бразил био лош) и да се тактика против Бразила, у утакмици у којој мораш победити, не прави тако што се мењају штопери (који су иначе одлично одиграли против Костарике и Швајцарске).

Да би се победила много боља екипа, мора се сложити мноштво коцкица. Ако се осврнемо на утакмицу Ирана и Португалије, видимо да је аутсајдер Иран, захваљујући селектору Кеирошу, прво тактички одиграо савршено, друго, сваки играч је максимално извршио задатак који му је поверен, и као треће, без обзира на све, недостајао им је фактор среће да нокаутирају екипу Кристијана Роналда још у групној фази.

Нешто слично могли смо да видимо и 2010. године, кад је Србија селектора Радомира Антића победила знатно бољу Немачку, с том разликом што смо у Јужноафричкој Републици имали ту срећу да Стојковић одбрани пенал Подолском и да Немци не искористе бројне шансе.

Али ако већ нисмо учили од Антића кога смо на нељудски начин отерали из репрезентације, могли смо нешто научити од Кеироша. Ако ништа друго, да тимови калибра Србије могу нешто постићи само ако их воде врхунски тренери.

Међутим, све што је иоле озбиљно у тренерском свету одбило је Србију још у време кад је Муслин смењен — од Пиксија Стојковића до Рафе Бенитеза, које су таблоиди видели на првенству на месту Крстајића.

„Тамни вилајет или Крстајић као судбина

Кад се подвуче црта, после бламаже у Русији, репрезентацији Србије Младен Крстајић остаје као судбина. Ако остане селектор — кајаћемо се, ако га сменимо, идемо од нуле и опет ћемо се кајати. Као у причи о тамном вилајету.

Да не буде забуне, није Крстајић кривац за све што нас је задесило. Он је само последица система који не постоји, односно Фудбалског савеза који већ деценијама код љубитеља најважније споредне ствари на свету производи само фрустрације.

Без тоталне реконструкције ФСС-а, и у будућности ће се у спортској штампи, после важних утакмица, појављивати наслови типа „Боље да смо гледали Касандру“, а пријатељи фудбала ће са великом дозом зависти пратити утакмице хрватске репрезентације.

А зашто су Хрвати ту где јесу, а нама се дешава вечито враћање истог (фрустрација, разочарења…)? Између осталог, зато што је њима председник савеза славни Давор Шукер, а код нас „фудбалски радници“ Толе и Кокеза.

А једина утеха у фудбалским фрустрацијама може нам бити скорашња парафраза Мирослава Крлеже: „Сачувај ме Боже српског фудбала и хрватске кошарке“.

Тагови:
фудбал, Светско првенство у фудбалу 2018, Русија 2018, ФСС, репрезентација Србије, Радомир Антић, Иван Голац, Фернандо Јеро, Младен Крстајић, Мирослав Крлежа, Славиша Кокеза, Славољуб Муслин, Кристијано Роналдо, Лионел Меси, Зинедин Зидан, Драган Стојковић Пикси, Давор Шукер, Португалија, Уругвај, Бразил, Шпанија, Аргентина, Србија, Иран
Стандарди заједницеДискусија
Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога