На обронцима планине Радан, у оквиру чудесног природног крајолика који оставља без даха, налазе се 202 земљане фигуре, висине од 2 до 15 метара са каменим капама на врху.
Земљане фигуре које се образују, расту, мењају, скраћују, постепено нестају и поново стварају смештене су у две јаруге које такође имају чудне називе: Ђавоља и Паклена јаруга.
Овај природни споменик чине два у свету ретка феномена: земљане фигуре и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом.
Један се налази високо у брду, на извору Ђавоље јаруге. Његову воду мештани називају Ђавоља вода или Ђавоља ракија и тврде да је лековита. Према анализи Српског хемијског друштва, ова вода је екстремно кисела, а минерализација и тврдоћа су високе. Количине алуминијума, гвожђа, бакра, рубидијума, мангана, литијума и сумпора су чак за 10 до 1.000 пута веће од дозвољених у води за пиће.
Низводно је други извор, Црвено врело, мање кисео и са нижом општом минерализацијом. Због оксидације гвожђа вода поприма црвену боју која у простору делује веома атрактивно. Атрактивност допуњује и околни природни амбијент који око земљаних фигура делује сурово, скоро мистично, као и остаци насеља, старе цркве и неколико рударских јама из којих се у средњем веку вадила руда.
Природни феномен или више силе
Иако за настанак камених фигура постоји научно објашњење, мештани имају своја тумачења заснована на легендама и веровањима.
Наука тврди да је материјал који се налази испод камених блокова заштићен од кишних капи и спирања и да опстаје у виду зачетних земљаних стубова — фигура.
Повећање висине стубова потпомаже убрзана ерозија воде која отиче око њиховог подножја вршећи спирање матерјала. Како је нагиб терена на коме се налазе фигуре врло стрм, ерозија убрзава одношење растресите подлоге земљишта и стварање стубова.
Мештани, међутим, имају сасвим другачија објашњења.
Cudo #DjavoljaVaros #MojaSrbija pic.twitter.com/s1aDDLgg0Y
— Jana (@Janchy89) June 20, 2015
Од бројних легенди које се вековима препричавају, најпознатија је она о сватовима и ђавољој води.
По том предању, ђаволу је сметало што су ту живели скромни, својој вери привржени становници. Спремио им је „ђавољу воду“ да забораве на родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани решили су да венчају брата и сестру.
Ђавољи план је покушала да спречи вила, која према легенди и дан-данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и они кренуше са младенцима ка цркви на венчање. Она се онда поче молити Богу да на неки начин спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове са младенцима.
Становници који живе у околини Ђавоље вароши тврде да се и данас дешавају чудне појаве на овом месту и препричавају приче о ђавољим крицима који се чују када дува јак ветар.
За музику Ђавоље вароши, која по предању припада ђаволовом оркестру или вилама једни причају да се и данас може чути кад свиће или у смирај дана, док други говоре други говоре да је најгласнија за време провале облака.
Они који су проучавали овај локалитет тврде да је „музика“ заправо условљена саставом стубова и планинским ветровима који се јављају на смени дана и ноћи. Од тога какво је камење које се налази у саставу фигура — оштрије, дуже или краће, као и да ли је ветар јачи или слабији, зависи и мелодија.
Ђавоља варош —светско чудо
Локалитет Ђавоља варош је стављен под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашен за природно добро од изузетног значаја и стављен у прву категорију заштите.
Иако није изабрана за једно од седам нових светских чуда, Ђавоља варош је била најбоље пласирани европски кандидат у својој категорији.
Овај геоморфолошки феномен јединствен у нашој земљи врло је редак и у свету.
У Европи има сличних појава у Алпима (са обе стране превоја Бренер у Аустрији и Италији, код Болцана, затим у Валеријену, у покрајини Горња Савоја, у Француској и др). У Америци је позната „Башта богова“.
Међутим, у Ђавољој вароши „куле“ су бројније, већих димензија и знатно постојаније.
