Слушајте Sputnik
    Ауто-трка за Велику награду Београда 1939.

    Последњи круг у Београду — пре апокалипсе (фото)

    CC0 / wikipedia
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 182
    Пратите нас

    Поводом рођендана краља Петра II Карађорђевића, 3. септембра 1939. године одржане су прве аутомобилске и мотоциклистичке трке око Калемегдана.

    И док је Европа срљала у рат који ће трајати наредних шест година, Београд је организовао спортску манифестацију која је окупила тадашњи крем европског аутомобилизма.

    У моменту када су снаге Вермахта већ биле у Пољској (баш тог 3. септембра ће Француска и Велика Британија објавити рат Немачкој), над Краљевином Југославијом су летели авиони који су избацивали летке и позивали становништво да присуствује овом догађају. Куриозитет је да су чак били организовани и специјални возови који су по повлашћеним ценама довозили становништво из различитих крајева Краљевине у Београд.

    О каквом догађају је било реч довољно сведочи податак да је предратни Београд имао 360.000 становника, а да је тркама присуствовало 75.000 посетилаца, од чега око 6.000 на трибинама.

    Колику пажњу су ове трке привукле у тадашњој држави говори и то да је поводом њих штампана и пригодна серија поштанских марака, као и каталог са именима и биографијама учесника, који је тада коштао три динара.

    Старт и циљ

    Старт и циљ трке су били у тадашњој улици Маршала Пилсудског (данaс улица Тадеуша Кошћушка) код Библиотеке града Београда и кафане Српска круна, затим се ишло кроз Душанову, поред Зоолошког врта и данашњег Бека, Куле Небојше, Ушћа, а одатле улазило у Карађорђеву, па се поред зграде тадашње француске амбасаде поново долазило на старт. Дужина стазе је била тачно 2.974 метра.

    Главна трка је била права посластица и може се са правом сматрати оним што су данас трке Формуле 1. Возило се 50 кругова, а учесници су били асови тадашњег аутомобилизма у болидима „Ауто униона“ и „Мерцедеса“. Трка у Београду је требало да буде последња у сезони тадашњег ГП шампионата. Међутим, због наступајућег рата, трка се није бодовала, и није се возило наредних седам година.

    Стаза трке за Велику награду Београда 1939.
    Стаза трке за Велику награду Београда 1939.

    Куриозитет је да неки највећи возачи тог времена нису учествовали, што због почетка рата, што због повреда. Навешћемо само неке: Александер Вилхајм из Мађарске, који је возио за „Мазерати“, па онда Французи Жорж Грињар из „Амилкара“ и Робер Мазо из „Делајеа“. А није се појавио ни Рудолф Карачола.

    Рели-возач Тацио Нуволари у британском Магнету након победе у трци у Белфасту у Северној Ирској
    © AP Photo / Staff/Putnam
    Рели-возач Тацио Нуволари у британском Магнету након победе у трци у Белфасту у Северној Ирској

    Међутим, треба запамтити једно име. На црту асовима „Ауто униона“ и „Мерцедеса“, у „бугатију 51“ плаве боје, произведеном у свега четрдесетак примерака и са свега 150 коњских снага, изашао је и Бошко Миленковић, Рођен у Бечу 1909. у српској трговачкој породици, тадашњи београдски плејбој и бонвиван, богати наследник који је живео од издавања некретнина и виртуозно свирао виолину.

    У коначном пласману је заузео четврто место. Испред њега су били Италијан Нуволари и Немци Фон Браухич и Милер. Интересантно је и то да је тадашњи европски шампион Ланг одустао у току трке због проблема са наочарима.

    Судбине учесника и организатора трке

    Организатор трке је био тадашњи министар саобраћаја Краљевине Југославије др Велизар Јанковић.

    По завршетку Другог светског рата, комунистичке власти ФНРЈ су га, због „сарадње“ са нацистичком Немачком и учешћа возача из Трећег рајха и промовисања немачких фирми осудиле на три године затвора, а казну је издржао у Сремској Митровици.

    Судбина Бошка Миленковића је још трагичнија. Само годину и по дана након трке на Калемегдану, у шестоаприлском бомбардовању уништене су све некретнине које је поседовао, а највише их се налазило у Кнез Михаиловој улици.

    Целу окупацију је провео у Београду, а након рата се запослио у ГСП-у, где је радио као возач тролејбуса. Разочаран у живот и однос тадашње државе према њему, извршио је самоубиство 1955. године.

    Тацио Нуволари је био познат и као „летећи Италијан“ и „ел маестро“. Победа на Калемегдану му је била последња у каријери. Тада је већ имао 47 година. Преминуо је 1953. године и сахрањен је у Мантови.

    Немачки рели-возач Манфред фон Браухич након победе на Гран прију у Нирбургу
    © AP Photo / архивска фотографија
    Немачки рели-возач Манфред фон Браухич након победе на Гран прију у Нирбургу

    Манфред фон Браухич је поживео најдуже од свих учесника трке око Калемегдана. Рођен 1905. у Хамбургу, живео је 97 година, преминуо је и сахрањен 2002. године у Грахенворту у Немачкој.

    Сачувана четири болида

    Интересантан податак је да су сачувана четири болида која су учествовала у трци на Калемегдану. После рата били су у поседу Руса, а онда их је пронашао „наш“ човек са америчким држављанством, Павле Пол Карасек, који их је и рестаурирао.

    Данас се болид „ауто унион“ Тација Нуволарија налази у Инглштату у Немачкој, Милеров се налази у Лондону, „мерцедес“ Фон Браухича је у власништву приватног колекционара у САД, а „мерцедес“ Хермана Лага се налази у музеју у Штутгарту.

    Одлично поређење и показатељ успеха који је Бошко Миленковић остварио јесте и то да су болиди „Ауто униона“ и „Мерцедеса“ имали по 3.000 кубика, 12 цилиндара, двостепене компресоре и 485 односно 500 коњских снага, у односу на његов „бугати 51“ са свега 150 коњских снага.

    Прва и последња трка

    Трка око Калемегдана је, нажалост, била прва и једина таква на територији тадашње Краљевине Југославије и свих потоњих држава које су настајале на њеним просторима. Циљ је свакако био показивање индустријске снаге земаља у којима су болиди произведени, али и туристичка промоција Београда као престонице балканске краљевине.

    И тај 3. септембар 1939. је свакако значајан датум за ауто-мото спорт у Југославији и данашњој Србији, али се може сматрати и последњим трзајима нормалног живота пред катастрофу која ће задесити Европу само који дан касније и која ће трајати наредних шест година.

    Тагови:
    Петар Други Карађорђевић, Таци Нуволари, Манфред Фон Браухич, Бошко Миленковић, Велизар Јанковић, Краљевина Југославија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога