Ево неколико сценарија који предвиђају наше потенцијалне еволуције.
1. Отпорни на вирусе и бактерије
Лекари и болничко особље могу помоћи људима да преживе опасне болести, али кад се појаве епидемије попут еболе, које нападну читаве народе, не може се баш много учинити за појединца. Једино што се у таквим ситуацијама може урадити јесте природна генетика и отпорност. Другим речима, на делу је у пуном смислу Дарвинова теорија о преживљавању јачих јединки.
Болест убија дословно свакога ко нема довољно јак имунолошки систем, а онај ко има јак имунитет преживеће и пренеће генетску отпорност на будуће генерације.
Људи чији су преци некада живели у европским градовима у раном средњем веку имају веће шансе да развију природну отпорност према богињама, а људи који живе у субсахарском подручју природно су отпорнији на маларију.
Природна отпорност штити не само појединце, него и читаве породице.
Часопис „Сајенс дејли“ пише да ако је нека болест раширена у некој породици, уколико постоји само једна особа која је отпорна на ту болест, смањиће се вероватноћа да се она прошири на будућа поколења.
То је уједно и разлог зашто постоји увек барем један досадњаковић који никад не оболи од стомачног вируса иако га имају сви у окружењу.
2. Без пице и пива
Људска бића су паметна, успешна, интелигентна и имају прилично развијено умеће преживљавања, али вероватно ни Чак Норис не би преживео да га метеор погоди у главу. Нажалост, чак и он има извесну будућност, баш као и свако живо биће на свету, а то је смрт. Нажалост.
Ипак, према писању часописа „Хуманити+“ једног дана ћете моћи да скенирате мозак и то врло педантно — атом по атом и да га онда аплоудујете у компјутер. На тај начин моћи ћете да живите вечно и да лепо видите шта ваша деца раде на интернету.
Трансхуманисти предвиђају будућност у којој ћете моћи да трансферујете своју свест у роботско тело или да видите кроз компјутер и имаћете лепа искуства у виртуалној стварности.
Моћи ћете да избегнете чекање у редовима, на пример, на аеродромима, јер бесмртна компјутеризована свест је бестелесна и не једе ни сендвич, ни хамбургер, ни пицу, ни чоколаду, нити пије пиво. Иако звучи фантастично, заправо је гора од саме смрти.
3. Нема више црних и белих
Различите расе развиле су се кад је нека популација живела у изолацији у комбинацији с прилагођавањем специфичним условима околине. То је разлог зашто се на пример Европљани толико разликују од Африканаца.
Ако поверујемо тексту у „Мрежи мајке природе“ данас више готово да и нема изоловане популације. Људи чији су преци стигли из Азије или Африке жене се и имају децу с припадницима других раса, као што се и белци све више мешају с другим расама, па је врло извесна будућност нестанка раса.
Једноставно, више се нећемо делити на беле, жуте, црне, црвене и, како је рекао комичар Расел Питерс, сви ћемо коначно постати беж.
4. Нема више депилације
Онима који воле да провлаче своје прсте кроз длаке вољене особе тај ће ужитак у далекој будућности бити ускраћен. Током историје длаке су биле у моди, па су изашле из моде, па су се опет вратиле у моду дебеле обрве, али у будућности нећемо више имати длаке.
Као што данас немамо длаке попут наших пећинских предака, чије је тело било потпуно прекривено крзном из разумљивих разлога, у будућности ће нам ова врста заштите од хладноће и повреда требати још мање.
Управо тај нестанак длака је доказ наше успешности као врсте. Питер Вилер са Факултета Џон Морес у Ливерпулу каже да је наша способност да се играмо вероватно довела до губитка длака.
Према његовој теорији, игра је била могућа на травњацима, а без длака се лакше хладило тело и прелазиле су се лакше велике удаљености на ужареном сунцу. Када су људи мигрирали у севернија подручја да би се угрејали, није им више било потребно да пуштају длаку, него су почели да се греју облачећи животињско крзно. Уз данашње технологије, длаке су сасвим непотребне, а тако ће остати и у будућности, све док сасвим не изгубимо и последњу влас.
5. Постаћемо слабићи
Физичка снага помаже нам да преживимо, а снажни мушкарци су обично и атрактивнији. У прадавна времена снажнији људи били су бољи ловци и градили су чвршћа и сигурнија склоништа, па су зато били женама пожељнији. У будућности снага више неће бити пресудна.
Антрополог Питер Мекалистер једном је рекао да су мишићави мушкарци „најжалоснија кохорта Хомо сапиенса која је икад ходала планетом“, што је прилично ружна мисао, али вероватно и није далеко од истине.
Како пише ’Мрежа мајке природе‘ машине су замениле људску снагу. Багери копају рупе, аутомобили нас возе на велике удаљености, па чак не морамо да устајемо из фотеље да бисмо променили ТВ програм. Заправо, мишићи нам скоро више ни не требају, а храна ће нам у будућности бити потребна да бисмо енергијом напунили све већи мозак.
То значи да ћемо у будућности бити физички све слабији, али и склонији генетским болестима, па ће задатак медицине бити да се повећа стопа преживљавања за оболеле.
6. Удаљене планете ће нас потпуно променити
Антрополог Камерон Смит из Портланд стејт Универзитета каже да ће људска врста еволуирати и да ће се адаптирати за живот изван Земље, у различитим условима на удаљеним планетама. На пример, тања атмосфера могла би да утиче на ширење грудног коша, како бисмо имали већу запремину плућа, а слабија гравитација могла би да утиче на слабију телесну грађу.
Путовање кроз свемир такође би могло да нас промени, нарочито због путовања кроз време, путници ће бити подвргнути утицају космичких зрака, што би могло да развије заштиту попут дебљих очних капака и јаче пигментирану кожу. Ипак, постоји и мањи проблем, а то је да би зрачење могло да узрокује неплодност, што не звучи превише забавно.
7. Лепотице и звери
Класне разлике увек су биле разлог конфликата, али постоје научници који мисле да ће подела међу класама коначно резултирати стварањем две сасвим различите врсте људи. Др Оливер Кари каже да ће горња класа еволуирати у интелигентна бића која ће бити витка, гипка, висока и лепа, док ће доња класа изгледати попут, рецимо, генетички модификованог Шрека. Ипак, ова хипотеза има доста недостатака.
Таква „симпатична специјација“, што је назив за процес настајања нових врста на истом животном простору, јесте реткост. Све док постоји барем неколико људи из горње класе који као партнере одабиру људе из ниже класе, нема начина да се створе две потпуно различите врсте људи.
8. ЕТ-јевске очи
Тешко је предвидети како ће људи заиста изгледати за 100.000 година, хоће ли постојати Земља, какве ће све климатске промене утицати на људски род, али можемо барем да замишљамо.
Осим тога, компјутерски генерисане илустрације изобличених људи из будућности су забавне. Уметнички истраживач Николај Лам „компјутерском генетиком“ тврди да ћемо имати много веће чело да би се могао сместити много већи мозак, али да ћемо имати и веће очи које ће упијати више светла у случају да отпутујемо ван Сунчевог система, где је много мрачније.
Дакле, више неће бити једног Џорџа Клунија, за којег је лондонски естетски хирург Хулијан де Силва израчунао да је његово лице 91,86 посто савршено. Углавном, то значи да ћемо сви изгледати исто и прилично грозно — с дивовским челима и огромним очима.
9. Постаћемо водоземци
Др Метју Скинер предвиђа водени свет. Копна ће бити веома мало, а ми ћемо бити осуђени на живот у води, како бисмо ловили рибу и јели алге. У води ћемо проводити толико времена да ћемо еволуирати у водоземце с перајама и шкргама, с прозирним капцима и дисаћемо под водом.
Ова теорија се ослања на предвиђања да би се ниво мора могао повећати за неколико десетина метара, што би потопило све приобалне градове, али то не значи да ће нестати копна којег ће остати више него довољно.
10. Постродно друштво
Да ли сте знали да је род арбитрарно и непотребно ограничење људског потенцијала? „Добро дошли у свет постродног друштва. У свом раду под називом ’Постгендеризам: изван родне бинарности‘, Џорџ Дворски и Џејмс Хјуџис објашњавају да постродни покрет заговара употребу биотехнологије која добровољно елиминише пол из људске врсте.
У будућности ће људи репродуковати користећи уметне утробе и имаће „дизајнерске гениталије“ или ће се можда чак и сами медицински мењати, како би изгледали и како би се осећали потпуно андрогено.
Постгендеристи не сматрају нужно да родне особине треба уклонити, али да би особине специфичне за секс требало да буду флуидне и подложне индивидуалном избору. Све зависи од тога хоће ли у будућности већина људи сматрати да је родна подела важно људско обележје или да представља препреку једнакости. Ипак, препустимо то будућности, јер ми се још увек бавимо питањем треба ли потписати Истанбулску конвенцију?
11. Свако ће имати своје клонове
Сваки пут кад научници спомену реч „клон“, многи добију оспице. Почињу расправе око тога значи ли то крај размножавања људске врсте природним путем, па ћемо се само размножавати клонирањем. Ако ће то икад уопште постати могуће, неким људима је та идеја сасвим прихватљива и већ размишљају како би било добро да се клонирају неколико хиљада пута, што би резултирало читавим градовима пуним, на пример, Џорџа Клунија. Звучи као сценарио за хорор.
Хоће ли се то стварно догодити? Вероватно не и то из три разлога: а) Нису сви толики нарциси да мисле како би њихова деца требало да постану њихове копије. Заправо, већина људи није толико самољубива; б) Клонирање је само пуно скупљи начин да се има дете, од оног класичног начина; в) Људи напросто воле секс. Како пише „Футурист“, највећи проблем с клонирањем јесте редуковање генетичке разноликости и уништавање читавог људског рода, уколико се појави само један патоген на који клонови нису отпорни.
12. Људски род уопште не еволуира
Научници мисле да је људска еволуција застрашујуће успорила. Медицина је омогућила да физички слабији имају једнаке шансе за живот као и они отпорнији. Нема географске изолације, а еволуција зависи од корисних мутација које се случајно појављују и омогућују преживљавање, а потом прелазе на следеће генерације, све док не престану да буду мутације и постану карактеристике одређене врсте.
На пример, кад се појавио први човек с одвојеним палцем на руци, то је била мутација која је постала предност и помогла му да лакше преживи.
Данас нам је то омогућило да лакше куцамо по тастатури и играмо игрице на „Плејстејшну“. Да смо живели у изолованим, статичним заједницама, природа би у једном тренутку вероватно закључила да људи без одвојеног палца више нису способни да шаљу СМС поруке и да играју видео-игре, што је данас услов преживљавања.
