Београд+ 17°C
Ниш+ 14°C
Слушајте Sputnik
    Николај Краснов – руски неимар Србије, са сарадницима у Београду.

    „Бели“ Руси — ко су они и где бисмо били да није било њих

    Живот
    Преузмите краћи линк
    0 441

    Руски уметници, научници, инжењери допринели су развоју Србије у подизању квалитета живота.

    Било је потребно да прође стотину година да бисмо почели да се занимамо за Русе који су после 1918. дошли у наш град. Њихов утицај на развој друштва, науке, образовања и културе био је велики и зато је важно да сада, када је јавност заинтересована за ову тему, сазнамо праве чињенице о руској емиграцији у Србију. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила јер се процењује да смо изгубили чак око 60 одсто мушке популације, између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно трећину укупног становништва. Таква изнурена, рањена и сељачка Србија ушла је 1918. године неспремна у државну заједницу са Словенијом и Хрватском, које нису претрпеле ратна разарања и биле су привредно напредније.

    Сматра се да је око два милиона Руса напустило своју земљу после Октобарске револуције и пораза у грађанском рату. Око 40.000 дошло их је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у Београд и друге веће српске градове. Краљ Александар је руске емигранте дочекао раширених руку због посебног односа са убијеним руским царем Николајем, који му је био кум. Уосталом, и краљ и принц Ђорђе били су руски кадети, а прича се да је Олга, једна од кћерки цара Николаја, била обећана југословенском монарху за супругу. Какав је однос руска царска породица имала према Александру Карађорђевићу говори и чињеница да је Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, завештала југословенском монарху икону Пресвете Богородице Филермоса, коју је насликао свети апостол Лука, шаку Светог Јована Крститеља и делић Часног крста. Те светиње предате су краљу Александру 1928. године после смрти руске царице у Копенхагену, а чуване су у посебној крипти на Белом двору. О структури руских емиграната сведоче подаци које је објавио Николај Степанов, дипломирани историчар Државног универзитета у Нижњем Новгороду. Он наводи да је само на једном од бродова који је упловио у Боку било 30 генерала, професора, доктора. Према Степанову, више од половине придошлих Руса били су војна лица и државни службеници, око 30 одсто радило је у привреди, а 14 одсто су били предавачи, доктори, писци, свештенство и уметници, уз пет одсто административног кадра. Према овим подацима, њих 13 одсто имало је високу стручну спрему, а само три одсто било је без икаквог образовања.

    Познат је по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље, до најситнијег
    Краснов је познат по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље, до најситнијег

    Веома брзо је на чело универзитетских катедри у Краљевини дошло чак 28 руских професора. Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета, а на Пољопривредном и Медицинском факултету чак половину. Основали су интерну клинику Медицинског факултета. Својој новој домовини Руси су дали дванаест акадмика Српске академије наука, попут Георгија Острогорског, једног од највећих византолога двадесетог века. Руски уметници обновили су балет и оперу Београдског народног позоришта, а најзначајнији су балерина Нина Кирсанова и сценограф Владимир Ждерински.

    Прву глумачку школу отворио је редитељ Јуриј Ракитин. Утицаји Ђорђа Лобачева на развој српског стрипа, Константина Константиновича Егера на развој мачевања, или сликара Степана Фјодоровича Колесникова на наше сликарство, били су непроцењиви. У Београду је радило више од педесет руских архитеката, међу којима су најзначајнији Николај Краснов, Сергеј Смирнов, Василиј Баумгартен, Јуриј Коваљевски, Роман Верховски, Валериј Сташевски и Василиј Андросов.

    Они су пројектовали велики број јавних зграда које постоје и данас, попут зграда Главне поште, Владе Србије, Министарства иностраних послова, старог Генералштаба, Белог двора, Патријаршије, Руског дома, Цркве Александра Невског и Цркве Свете Тројице. У Београду су издавани и превођени модерни руски писци као што су Борис Пиљњак, Данил Хармс, Иљф и Петров, који су били забрањени у СССР-у. За претежно неписмену земљу, чија половина становништва није знала да чита и пише, то свакако није била мала ствар. Рецимо, у Србију је дошло између 1.200 И 1.500 инжењера, а имали смо их око 500. Први декан машинског факултета био је академик Владимир Фармаковски. Први шеф пилота домаће авио-компаније „Аеропут“, претече ЈАТ-а и „Ер Србије“, био је Владимир Стрижевски, а за ту компанију летели су многи руски пилоти попут Михаила Јарошенка, Виктора Никитина и Леонида Бајдака. Бајдак је заједно са Тадијом Зондермајером 1927. године летео од Париза преко Београда до Бомбаја. Лет је у том тренутку био најдужи на свету, а организован је да би се јавност заинтересовала за акције компаније како би била купљена четири путничка авиона. Зондермајер је 1926. године био учесник последњег двобоја револверима у Србији, а противник му је био тада млади писац Милош Црњански. Руси су издавали своје возачке дозволе јер их Србија до њиховог доласка није имала, основали су такси службу и водили су све такси станице у Београду.

    Изложба докумената Николај Краснов – руски неимар Србије
    Изложба докумената "Николај Краснов – руски неимар Србије"

    „Руски Београд“, настао између два светска рата, саставни је део историје Београда. Руски уметници, научници, инжењери и други битно су допринели развоју земље и подизању квалитета живота. Зато треба да их се сећамо са поносом и да памтимо шта су дали Београду и Србији. Као што смо то учинили када смо Николају Краснову, без кога Београд данас не би био оно што јесте, дали спомен-плочу у улици на Врачару.

     

    Текст Горана Весића из Политике преносимо целини.

    Тагови:
    Руска емиграција, Бели Руси, Милош Црњански, Николај Краснов, Горан Весић, Београд, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога