Слушајте Sputnik
    Учесница релија Бела дама вози дамски бицикл

    Како су жене почеле да носе панталоне

    © Sputnik / Пранц
    Живот
    Преузмите краћи линк
    135

    Један од највећих преокрета у моди који се догодио у протеклих неколико векова јесте женско преузимање једног типично мушког одевног предмета, а то су панталоне. Виновнице ове модне револуције биле су даме које су волеле да возе бицикле.

    Бициклистичка грозница обузела је Европу и Америку у последње две деценије 19. века. Проналазак бицикла изазвао је праву епидемију интересовања за бициклизам или, како се тада говорило, за „педалирање“.

    Првих година свог постојања, бицикл је сматран искључиво мушком „играчком“. Заиста, како да дотерана дама, у дугачкој сукњи, седне на бицикл и да окреће педале? Сви бицикли су у почетку били искључиво у мушкој варијанти, с високо постављеном хоризонталном цеви оквира.

    Покушавајући да реше проблем „бициклистичке једнакости полова“, творци бицикла су покушали да понуде бициклистичко седло за дамско седење — по аналогији са дамским седлима за јахање: представница нежнијег пола седела би бочно, спустивши ноге с једне стране оквира и покрећући бицикл само једном педалом. Можда је ова идеја била прихватљива из угла традиције и морала, али у пракси… Било како било, идеја је одлучно одбачена.

    Ускоро се појавила нова спасоносна идеја: конструктори су израдили бицикле с отвореним, дамским оквиром. Сада су заљубљенице у „педалирање“ морале да се прилагођавају вожњи оваквих двоточкаша. Прво су носиле традиционалну одећу за шетњу: сукња до пета, двоструки мидер, жакет, рукавице до лаката, кокетни шешир или капица с велом… Лепо, али крајње неудобно!

    Даме-бициклисткиње морале су да одустану, пре свега, од вела: он је озбиљно ометао праћење бројних опасности на путу. Затим је дошао ред на модернизацију сукњи. Приликом брзе вожње, оне су се шириле и претиле да се закаче за точак или ланац. Неке госпођице су смислиле како да реше ове нелагодности: почеле су да пришивају с унутрашње стране сукњи велику оловну дугмад.

    Још једно усавршавање сукњи помогло је дамама да изађу на крај с другом непријатношћу. Дугачке сукње током вожње накупљале су прљавштину која лети испод предњег точка. Због тога су дошле на идеју да доњи део хаљине опшију мушемом.

    Међу љубитељкама „педалирања“ било је много иновативних дама. Једна од њих је, на пример, саблазнила све својеручно сашивеном одећом — сукња је мудро била ушивена тако да су остала само два мала отвора за ноге, због чега се није подизала чак ни при јаком ветру.

    Шкотска бициклисткиња, госпођа Белгрејв, прославила се стварањем „превртљиве сукње“. Идеја је била генијална: на обичну сукњу до пета била су пришивена три рајсфершлуса, по један са стране и један спреда. Покрети жене у оваквој сукњи подсећали су на подизање и спуштање ролетни. Вожња бицикла у овој варијанти била је угодна готово колико и мушкарцима.

    Букети цвећа спремни за Дан жена
    © Sputnik / Александр Кряжев

    Ипак, сва ова открића никако нису успевала да реше главни проблем: „педалирање“ у тешкој сукњи, која са свих страна окружује ноге, било је веома заморно. Због тога су даме са завишћу гледале своје сапутнике који су шепурили у панталонама. 

    Најсмелије госпођице би се понекад, ипак, усудиле да се преодену у мушко одело, да сакрију локне испод џокејске капе и да тако маскиране крену у вожњу бицикла, размишљајући све време: „Шта ако ме неко препозна? Какав ће то бити скандал!“

    Међу бициклисткињама се, најзад, нашла одлучна особа, која је извела револуционарни преокрет у дамској бициклистичкој одећи.

    Енглескиња, госпођа Блумер, први пут се јавно појавила на бициклу одевена у такозвано „рационално одело“ које је сама измислила 1891. године. Новина је убрзо постала врло популарна међу европским и америчким бициклисткињама. Тадашња штампа је често писала о овом феномену.

    Ево како је изгледала најмодернија одећа бициклисткиње пре 125 година: широке панталоне-шалваре мало испод колена, чарапе с подвезицама, мала бела кошуља, преко ње брокатни прслук с металним дугмићима, мала кравата јарке боје, рукавице до лаката и црни филцани шешир.

    Јавност је бурно реаговала на појаву „рационалног одела“ у свакодневном животу, тако да следебеницама госпође Блумер није било лако. Често су им на градским улицама пешаци звиждали и пратили их подсмехом. Многе енглеске новине су писале о случају у Бирмингему, када је даму која се возила парком у таквој одећи, полицајац заплашио састављањем извештаја поводом увреде женске стидљивости. Такви инциденти с полицијом почели су да се понављају и у многим другим европским градовима. Понегде су даме у панталонама биле и привођене, писане су им казне. 

    Ипак, удобност бициклистичког одела била је неспорна. Да би се ова одећа легализовала 1897. године у Оксфорду је сазван Међународни конгрес рационалног одела који су организовали женски бициклистички клубови. Енглезе је највише шокирало то што је на скупу учествовало много представница вишег света. Конгресом је председавала виконтеса Габерстон, на чију је иницијативу усвојена одлука да се на седницу не пусти ниједна жена у обичној хаљини, тако да су све учеснице морале да буду у „рационалним оделима“.

    Ствар је ишла дотле да на места у сали која су била одвојена за новинаре нису пустили дописницу „Дејли телеграфа“ која је била одевена по последњој париској моди.

    Након неколико дана бурних расправа, Конгрес је припремио обраћање руководствима највећих европских градова с молбом да не спречавају коришћење „рационалних одела“.

    Борба за право жена да возе бицикле у панталонама, или макар у сукњама до колена, трајала је годинама. Славна Сара Бернар никако није могла да се помири с овим трендом: „Кратка сукња мојих савременица бициклисткиња, признајем, мене шокира!“

    Власти Чикага су, рецимо, брзо утврдиле закон који дамама дозвољава да се појављују у јавности у бициклистичким оделима, али само у потпуно закопчаним јакнама и широким панталонама до чланака. „Забрањено је да се види било који део чарапа“, гласила је категорична одредба у новом градском закону.

    У Русију је мода „рационалног одела“ стигла 1893. године, када је једна петербуршка балерина с гостовања у Француској донела тамноплави комплет са свиленим широким панталонама. Њене прве вожње на бициклу у таквом оделу дигле су много прашине у јавности, али је новина, ипак, прихваћена много брже него у европским земљама. Након три године, све даме које су посећивале Московско друштво бициклиста-аматера, сложно су одлучиле да „педалирају“ искључиво у „рационалним оделима“. 

    Управо од тог времена, дакле од откривања „рационалног одела“ за вожњу бицикла, кренула је мода ношења панталона међу европским и америчким женама.

    Постојао је, додуше, још један обавезни детаљ дамске тоалете који је бацао бициклисткиње у очај, а то је био корсет. Не сме се заборавити да су практично све пристојне девојке у то време носиле ове справе за мучење.

    Како дисати током енергичне вожње бицикла, када су груди и стомак стегнути жицама? То је постепено довело до тога да даме одустану од корсета током бициклистичких путовања.

    Тагови:
    женска права, панталоне, бицикл, мода, жене, Европа, САД, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога