Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    32710
    Пратите нас

    Пре 145 година рођене су чувене „левиске“, које су преплавиле свет и од издржљиве радне одеће постале „урбана униформа“ свих нараштаја, сталежа и професија. За милионе совјетских грађана оне су биле (не)достижан сан и симбол слободе.

    У земљу су стизале разним каналима, препродавали су их шверцери и разни мешетари по папреним ценама, а због њих се чак ишло и у затвор. Власти су их забрањивале, јер су симболизовале дух слободе који продире кроз „гвоздену завесу“, а џинс је објављен идеолошким оружјем „трулог Запада“.

    Прве фармерке стигле су у Совјетски Савез педесетих година прошлог века, када су САД и СССР потписали споразум о јачању културних веза, чији је циљ био слабљење тензија између два хладноратовска ривала.

    Две суперсиле су се договориле да одрже националне изложбе, свака у својој земљи. Америчка национална изложба у Москви одржана је 25. јула 1959. године, а отворили су је лидер СССР-а Никита Хрушчов и потпредседник САД Ричард Никсон. Заједно са штандовима на којима је била представљена америчка култура, наука и технологија, био је изложен и штанд компаније „Леви Штраус“, испуњен „левискама 501“ и западном рекламном тематиком. Радници на штанду су били обучени у фармерке и каубојске кошуље. „Петсто кец“ су носили и глумци ангажовани у пропагандне сврхе. Ипак, њих су могле да приуште само совјетске естрадне звезде, деца дипломата, спортисти и имућнији свет.

    Иако се тај догађај може сматрати званичним уласком „левиски“ у СССР, „џинсоманија“ је почела да тресе земљу још две године раније, када је у Москви одржан Међународни фестивал омладине и студената, који је први пут од почетка Хладног рата макар мало подигао „гвоздену завесу“ између Совјетског Савеза и Запада. Ту су се окупили млади из око 130 земаља света, укључујући и америчке студенте. Двонедељни фестивал је остао запамћен по несвакидашњој атмосфери за Совјетски Савез: гостима и Совјетима је било дозвољено да се слободно друже; одржано је преко осамсто догађаја — концерата, изложби, спортских сусрета, филмских фестивала, а управо после тог фестивала почела је мода фармерки, карираних сукњи, патика и рокенрола.

    Колумбијски писац и новинар Габријел Гарсија Маркес, који је дошао на фестивал, био је у чуду како земља површине 22,4 милиона километара квадратних нема ниједну рекламу за „Кока-колу“.

    Совјетска младеж је одмах заволела фармерке, али њих није било у продавницама, ни на пијацама. Совјетска индустрија их није производила. Тек годинама касније су домаће фабрике почеле да шију „народне фармерке“, али оне ни кројем ни квалитетом нису задовољавале масе.

    Ретки срећници који су путовали у иностранство могли су да набаве одећу од џинса. Морнари, пилоти и спортисти су их доносили са својих путовања, иако су због тога пролазили кроз ригорозне царинске контроле. Ако би носили једне фармерке — само за себе, цариници су им још и гледали „кроз прсте“, али све више од тога сматрано је шверцом.

    И данас се препричава догађај када је 1978. године познати тренер скијашке репрезентације СССР-а покушао да прошверцује у земљу чак 200 комада фармерки, мислећи да нико на аеродрому неће прегледати кутије са скијашком опремом. Ипак, он је ухваћен и против њега је покренут кривични поступак. До суда никад није стигао, пошто је имао добре „везе“, али је цела партија била конфискована.

    Обичан свет је до њих тешко долазио, а још теже су проналазили свој број, па су зато прекрајане, скраћиване и чуване попут највеће драгоцености.

    За једне фармерке месецима се штедело. Цена им је ишла и до 200 рубаља, док је просечна плата у земљи у то време била 120 рубаља.

    Осим „Левиса“, биле су популарне и „Вранглер“ и „Ли“, мада су Совјети највише волели оне немачке марке „Монтана“. Кажу да је осамдесетих година негде на југу Русије била отворена и фабрика која је шила „Монтана“ фармерке, али се модни историчари и данас споре о њиховом совјетском пореклу.

    Крајем осамдесетих почеле су да се појављују и совјетске фармерке „Твер“ и „Вереја“, али оне никада нису стекле такву популарност.

    Како год било, тридесет година су фармерке из увоза у СССР-у биле забрањиване, а тек падом Берлинског зида и подизањем „гвоздене завесе“ руски грађани су могли да их купе и то не на црном тржишту него регуларно, у радњама.

    У Америци су се појавиле чак век раније, када је на западној обали САД почела златна грозница и појавила се потреба за издржљивом радном одећом.

    Крајем маја 1873. произвођач одеће Леви Штраус и кројач Џејкоб Дејвис почели су да производе „Левис“ марку фармерки након што су им САД одобриле патент којим се бакарне нитне употребљавају за ојачавање џепова.

    И пре тога продаја је одлично ишла међу рударима и копачима злата, којима је било битно да им џепови остану цели и којима су робусне панталоне биле неудобне за рад.

    Фирма је постала позната под називом „Леви Штраус и компанија“, а до 1890. Леви је био милионер.

    У Америци су ношене као радно одело, све док се Џејмс Дин није појавио у њима у филму „Бунтовник без разлога“, па су педесетих постале симбол побуне младих.

    Даљој популаризацији џинса допринео је хипи покрет, чији су припадници махом носили фармерке којима су се брисале статусне разлике, изражавала једнакост, побуна, слобода и индивидуалност.

    Данас су фармерке популарне широм света и има их у многим стиловима и бојама.

    Тагови:
    левис, фармерице, Америка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога