Слушајте Sputnik
    Сајбер криминал

    Јутјубери газе, гејмери решетају: Како је брутално насиље заузело последњи безбедан кутак

    CC0 / pixabay
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Јелена Вучићевић
    0 102

    Готово истовремено Америку су потресла два догађаја са „херојима омладине“ као актерима. Познати јутјубер, због броја прегледа, прешао је у супротну траку на ауто-путу, усмртио себе и недужну жену и дете, а велико гејмерско такмичење на Флориди прерасло је у покољ у реалном животу. У масовној пуцњави убијено је четворо људи.

    Последице виртуелног насиља поново су постале видљиве и још једном нас натерале да се запитамо: можемо ли се заштити од сајбер лудила? Како направити границу између нормалног и злослутног конзумирања виртуелних и онлајн садржаја?

    Професор факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња за Спутњик истиче да на основу изолованих случајева не смемо генерализовати и етикетирати и стварати мантру да су, на пример, видео игрице погубне.

    „Пуцњава се десила у САД. Од самог почетка, па до дана данашњег, Америка је земља насиља. Изненађење је да се до сада то није догодило у таквом амбијенту за који се мислило управо супротно. Да искаљивање неких агресија кроз видео-игре омогућава људима да не раде то у реалном свету. Али у Америци је насиље масовно, у школама, у болницама, на друмовима, у војсци, ван војске, у парламенту, апсолутно свуда. А ово је управо била једина заштићена зона до сада. Међутим, сада се успоставила још једна паралелна стварност у којој се и такви ексцеси дешавају као и у осталим сегментима америчког друштва“, објашњава Црнобрња и наглашава да никако не би прихватио дијагнозу да је агресија у видео-игрицама директан разлог и повод за насиље.

    „Сећам се колико је хиљада истраживања урађено на тему како је телевизија погубна за психу младих. И данас се мање више нико тиме не бави. А ТВ је такође препуна насиља, поготово америчка ТВ. Али су сва од тих хиљада истраживања дошла до једног једноставног решења, а то је да у сваком друштву, у сваком амбијенту већина људи не подлеже утицају медија на такав драстичан начин“.

    Он истиче да је свако претеривање опасно по живот, али да етикетирање виновника није добра работа, јер на тај начин етикетирате целу делатност, целу индустрију.

    „Не треба на основу појединачних случајева етикетирати трендове. Ово су потпуно нови медији, потпуно нове галаксије у које су укључене милијарде људи. И кад један направи проблем, ми кажемо милијарду људи су негативци. А то никако не смемо. И зато је интерпретација медија у оваквим случајевима од кључне важности да се не подигне фама и да се не етикетира одмах читава галаксија на конто једног случаја.“

    Танка граница између нормалности и ненормалности

    Психотерапеут Зоран Миливојевић истиче да су најбоља заштита едукација и постављање дигиталних граница. 

    „Компјутери, таблети, телефони су заменили ТВ. А родитељ мале деце која су залепљена за неки екран има времена за кућне послове, за себе, јер му дете не смета. То није добро, јер се не бавимо децом, а деца у том вештачком свету доживљавају много снажније емоције, већа узбуђења, већу срећу него у реалном животу. И то их на крају гура у зависност.“

    Он наглашава да дете пре треће године не би смело да види било какав екран.

    „И од треће године не више од 15-20 минута дневно. Ако су родитељи доследни онда дете зна да постоји време кад почиње и време кад беспоговорно престаје да гледа у екран. И такође је битно да родитељ услове дете у смислу да прво треба да заврши своје обавезе, па да тек онда може да проводи време у виртуелном свету.“

    Миливојевић напомиње да је питање када се ствара зависност веома флексибилно и да је на неки начин политички проблематично зато што живимо у времену постнормалности.

    „Нема више строге границе између нормалности и ненормалности и када поставите неке границе и кажете толико сати је нормално, дигне се побуна како сте фашиста, онакав-овакав… Тако да је и у тај сегмент продрла политичка коректност, па се каже да постаје проблематично када неко проводи толико времена на интернету и да то угрожава његове друге друштвене улоге, да престаје да функционише као партнер, као запослена особа, да занемарује себе, итд.“

    Међутим, када су деца у питању неопходно је поставити границе, па је препорука да дете узраста од једанаест година не проводи више од три сата на свим екранима.

    Како стати на пут опасним садржајима

    Само на популарној платформи „Јутјуб“ запослено је више од 10.000 људи који свакодневно гледају снимке за које им неко каже да су неприкладни.

    Материјал који се пријави не уклања се аутоматски, већ се пријављени садржај прегледа на основу одређених смерница.

    Цео поступак за приказивање неприкладног садржаја (насиље, порнографија, говор мржње…) можете погледати овде.

    Слично функционишу и остале популарне друштвене мреже.

    У Србији се неприкладни садржаји који угрожавају безбедност деце на интернету могу пријавити и званичним институцијама и бројним невладиним организацијама које се баве том тематиком.

    Детаљно упутство и смернице за пријаву погледајте на следећем линку.

    Тагови:
    опасност, видео игрице, Јутјуб, деца, Станко Црнобрња, Зоран Миливојевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога